Nekoliko puta smo morali da prepričamo priču o čuvenom austrijskom piscu Sali Zonntagu, čiji su roditelji iz Černivca. U svojoj knjizi Njegovo ime je bilo Otac, gđica Zonntag je opisala osnovni moralni i etički princip života njenog oca. Naime: učinite drugima dobro i odmah zaboravite na to. U suprotnom, to je zadovoljstvo sopstvenog ponosa i ponosa. To je slučaj kada ne zameraju komadom hleba koji se daje gladnima, i ne razmeću se njime. Oni ne zahtevaju zahvalnost za sklonište koje je pruženo komšiji kada je kuća izgorela.
Priča gospodina Zonntaga je bila da, pošto je bio bogati preduzetnik, skoro nikome nije uskratio zajam. Pozajmljen i praktično zaboravio na pozajmljene. To nije moglo a da ne namuči njegovu ženu, koja je više bila zabrinuta za sopstvenu porodicu i decu. Ali moral ove priče se manifestovao kada je gospodin Zonntag kupio ceo ešalon krompira, a noć pre nego što je poslat u Beč, udario je pucketajući mraz. Krompir se zaledio, a Zantag je bankrotirao. Nije mogao da preživi takav gubitak, razboleo se i umro. Međutim, koliko je udovica bila iznenađena kada su, posle smrti muža, svi dužnici posegli za njom da daju novac. Prema legendi porodice, taj novac je bio dovoljan porodici da se preseli i nastani u Beču.
Još više takvih akcija može se videti u modernoj Ukrajini, koja drži odbranu bez presedana od užasnog neprijatelja. Kada bukvalno ceo svet pohrli u pomoć i kroz zajedničke napore je moguće zaustaviti invaziju neprijatelja. Ukrajinci ne samo da su iznenadili svet svojom elastičnošću, već su mu pomogli da shvati da je zahvaljujući jedinstvu moguće odoleti najjačem neprijatelju. Taj sebično-pragmatični princip vodi ka porazu. A jedinstvo, altruizam i skromnost mogu da ubiju čak i damasle.
Činilo se da u ovom teškom vremenu za Ukrajinu, kada vojnici Oružanih snaga Ukrajine pokažu neverovatno herojstvo, političko i državno rukovodstvo rade unisono sa svojim narodom, a dobrovoljci demonstriraju čuda tvrdoglavosti i izdržljivosti, uspešno obezbeđujući pozadinu, neće biti volje da se napiju kako bi udovoljili sopstvenoj sujeti. I još više – da profitira od tuđeg dela ili slave. Ipak, ovo je daleko od slučaja i ne bi trebalo više da ćutite o takvim ljudima.
Počnimo sa političarima. I upravo od onih koji nisu mogli da se oporave od teškog poraza na predsedničkim i parlamentarnim izborima. Oni nisu mogli da prevaziđu svoj pogođeni ego kako bi se ujedinili za dobro Ukrajine i izborili se sa ključnim problemima. Od početka nisu nudili nikakvu alternativu trenutnom političkom kursu, ni jedan program razvoja. Maksimum koji im je bio dovoljan bio je da predvide potpuni kolaps tima predsednika Zelenskog, da spreče promene i reforme, kao i da kritikuju iz dalekosežnih razloga. Njihov program se bar i najviše tiče banalnog povratka sebe na vlast.
Kada je rat počeo, skoro svi kritičari su ponižavali, rasuli i sahranjivali. Neki su se, ne čekajući poraz koji su proriču, našli daleko izvan granica zemlje. Oni nisu verovali ne samo u političko rukovodstvo države, već i u sposobnost Ukrajinaca da se brane. A kada su hrabrost i posvećenost Ukrajinaca bukvalno preokrenuli plimu događaja u njihovu korist, preduzimljivi kritičari aktuelne vlade ponovo su počeli da izlaze iz svojih udobnih skloništa. Ne, nisu se pridružili državnom programu odbrane koji koordiniraju predsednik i vlada. Oni nisu osigurali važne oblasti i nisu preuzeli odgovornost za uspostavljanje materijalne i socijalne podrške za milione onih koji su bili primorani da pobegnu iz bombardovanih domova. To je sprečeno njihovim uvređenim egom.
Još gore, kada je postalo jasno da će Ukrajina preživeti i pobediti, ponovo su preuzeli svoja omiljena dela – neosnovane kritike vlasti i samopromociju. Zamislite, u trenutku najveće napetosti u borbi protiv neprijatelja, političko rukovodstvo i komanda Oružanih snaga Ukrajine treba da budu ometeni odbijanjem „izdaja“ koje je izmislio Porošenkov štab. Pokažite odsustvo razlika između Zelenskog i Zalužnija. Još jednom, odbijaju napade na Jermaka optužujući ga da radi za neprijatelja. Jedino što prija ovoj priči je da ni vlasti ni Oružane snage Ukrajine više ne obraćaju ozbiljnu pažnju na njih. Shvatanje da će takve kritike odjeknuti samo malom šačicom lojalnih pristalica ovih bankrotiranih političara. Zato što je teško zamisliti dosadnu osobu koja neće primetiti goli cinični PR kod starih političara na ljudskoj nesreći i patnji.
Teško je naći nekoga ko veruje u iskrenost samoljublja na Instagramu Arsena Avakova, PR Arsenija Jatsenja protiv pozadine nekih kutija sa nepoznatim sadržajem. I nije jasno iz koje zemlje sveta je ovaj PR usmeren. Ova kohorta se sa sigurnošću može pripisati skoro izbornoj kampanji Volodymyra Groysmana i fotografijama pevačice Ruslane sa bacačem granata postavljenim uz karikaturu.
Ništa osim gađenja ne može da izazove video snimke i fotografisanje Petro Porošenka i Julija Timošenko. Slažete se, kako žrtvama u Buči ili Hostomelu može pomoći inscenirana fotografisanja Timošenka i Porošenka protiv pozadine uništenih gradova? Šta ovo daje žrtvama? Na kraju svega, kako to tačno doprinosi pobedi Ukrajine nad ruskim neprijateljem? Čini se, naprotiv, dobro odgajana lica i skupa odeća sa lažnim rudnikom pretvaranih simpatija među ljudima koji su ovde izgubili rođake može da izazove uporno gađenje prema ovim političarima. I onda se postavlja logično pitanje, ali zašto to onda rade? Da li zaista ne osećaju nesklad i sopstvenu mizernost u odnosu na pozadinu onoga što Zelenskijev tim sada radi?
Oni to ne osećaju. Njihov naduveni ego im ne dozvoljava da adekvatno procene sebe i vide svoju nesamoljivost sa izazovima vremena. Oni nisu u stanju da se okupe i podele čak i nešto sa drugima u teškom periodu. Ispostavilo se da se nikada nisu našli u novom sistemu moralnih i etičkih koordinata. Oni rade šta mogu. A malo ko moћe. Desilo se da su oni mastaci osim u slučaju pljačke u bukvalnom i figurativnom smislu te reči. Najveća stvar koje se plaše je da će biti zaboravljeni i izgubljeni u gomili. Stoga se ponekad podsete na glup, a ponekad na podli način. Sve njihove aktivnosti svedene su na očuvanje određenog kruga njihovih pristalica, što će im pružiti mogućnost da ostanu u politici i izbegnu odgovornost za ono što su u jednom trenutku uradili protiv ukrajinskog naroda. Njihovi postupci su još jedna ozbiljna pogrešna procena izazvana bezgraničnim egoizmom. A to je da će ih, umesto tidbita kojem se nadaju posle pobede, sačekati istraga i suđenje.
