Tajlandski državljanin Plamir Janapas, koji već 12 godina živi u Ukrajini i radi kao maser u jednom kijevskom salonu, preživeo je 40 dana rata u Buhi pod ruskom okupom. Sve ovo vreme, 55-godišnja žena provela je jedan stan sa dve mačke na petom spratu stambene zgrade. Bez normalne hrane, komunikacije, struje, gasa i razumevanja onoga što se dešava. Taika je jela samo sirova jaja, koja je pronašla u svom frižideru i u stanovima svojih komšija. Žena je uspela da preživi samo zbog činjenice da nije Ukrajinka.
Razgovarali smo sa strancem u Lvivu, gde je došla posle Bucha oslobođenja, i ispričali njenu priču.
„Rekao sam, ako umrem, umreću kod kuće“
U noći 24. februara stanovnik Buke Plamir Janapas, kao značajan deo Ukrajinaca, probudio se u njenom stanu od glasnih eksplozija – Rusi su bombardovali aerodrom u susednom Gostomelu. Žena je živela u Ukrajini 12 godina, poslednje dve – u Buhi, odakle je svakog jutra išla u Kijev da radi u studiju za masažu.
„Bombardovanje se nastavilo do jutra, a onda je na vestima rečeno da je ruska vojska napala i da ide u Hostomel i Černobilj. Ceo dan sam video sa prozora rakete kako lete na aerodrom. Moja kuća se nalazi na 100 km od Černobilja i na 30 km od Hostomela. Dim sa aerodroma bio je vidljiv sa mog prozora, bombardovan je ceo dan“, kaže Plamir.
Žena je živela na poslednjem spratu petospratne zgrade, sama u stanu sa sedam mačaka. Kada je izbio rat, komšije su počele masovno da napuštaju svoje stanove i odlaze, priseća se Plamir. Ostala je.
„Uprava mi je rekla: ‘Ne brini, možeš da ostaneš kod kuće’. Ostao sam jer sam mislio da će biti isto kao 2014, kada je počeo rat u Donbasu. Nisam očekivao da će rat stići do Kijeva. Pa, nisu stigli do Kijeva, ali su došli u Buhu“, kaže žena.
Kada je Plamir shvatio da je boravak u Buhi životno ugrožen, više nije bilo moguće otići.
„Naša ambasada je navela da je, da bi se evakuisala, neophodno stići u Lviv. Ali nisam mogao da doрem. Buha je 25. Moj deиko nije mogao da doрe po mene. I nisam mogao da odem odatle“, rekao je Plamir.
Tako da Plamir nije imao drugog izbora nego da ostane u svom stanu u Buhi. Do 4. marta sve njene komšije su napuštale svoje stanove, a svakog dana u Buhi je bilo sve više ruske vojne i vojne opreme.
„4. marta mi je došao prijatelj mog šefa Saše, on takođe živi u Buhi, 2 km od mene. Ponudio se da me odvede u svoje sklonište za bombe jer je tamo bilo bezbednije. Dok smo šetali, videli smo bombardovani supermarket, mnogo upucanih automobila i dva leša na ulici“, priseća se Plamir.
Rusi uništili veliki broj stambenih zgrada u Buhi (foto AFP)
Kada su došli u sklonište, tamo je već bilo oko 400 ljudi , priseća se Plamir.
„Ali nisam ponela toplu odeću, vodu i hranu sa sobom. Nisam znao koliko dana жu ostati tamo, mislio sam da je to 1-2 dana. Sledećeg dana, 5. marta, zamolila sam Sašu da me vrati kući. Bilo mi je hladno, hteo sam da jedem. Bilo mi je dozvoljeno da budem u ovom skloništu koliko god je potrebno, ali nije bilo hrane za mene i nisam imala nikakve lekove sa sobom. Rekao sam, ako umrem, kod kuće sam“, rekao je Plamir.
Čovek je pristao da vrati svog prijatelja kući. Usput su, priseća se Plamir, čuli mnogo eksplozija.
„Kada sam došao kući, nije bilo svetla, vode, grejanja, gasa. Sve komšije su otišle, ja sam ostao sam… i živeo ovako do 5. aprila. Sve vreme mi je bilo veoma hladno. Prvog dana, otvorila sam frižider da vidim kakve zalihe imam. Jeo sam jaja, malo hleba i slatkiša, i vodu“, kaže Plamir.
„Ceo mesec vojska je bila stacionirana blizu mene, i bio sam siguran da je ovo ukrajinska vojska“
Sva hrana u Plamiru je gotova za nedelju dana. Tri dana kasnije, morala je da pusti pet mačaka napolje – jednostavno nisu imale šta da nahrane. Tako je žena ostala sama sa dve mačke, a iz rezervi je imala samo sirova jaja koja nije mogla da skuva zbog nedostatka gasa i struje.
„Jeo sam samo jedno sirovo jaje svaki dan, a drugi sam davao svojim mačkama. Jeli smo samo jednom dnevno. A takođe su popili malo vode“, priseća se Plamir. Kaže da nije spavala noću, i liDremala je 2-4 sata popodne.
Oko 20 vojnih vozila zaustavilo se 15. Odatle su došli vojnici, koji su odmah počeli da vrše inspekciju područja oko sebe.
„Ti ljudi su pokvarili sve stanove u susednim kućama, ali nisu došli u moje. I 20. marta, razbili su bravu na tremu u mojoj kući, i oko 15 ljudi je ušetalo na moj peti sprat. Čula sam da otvaraju susedne stanove, zatvorila sam sve brave i sakrila se u toaletu. Nisam znao šta da radim. Stigli su do mog stana, polomili mi sve brave, otvorili vrata, ušli sa baterijska lampama i našli me. Rekli su, „Hajde!“ da izaрem. Sišao sam i pitao ih da li govore engleski, ali nisu razumeli“, kaže Plamir.
Žena nije razumela ko je bio ispred nje: ukrajinska ili ruska vojska. Pošto u gradu nije bilo struje, Plamirov telefon je ležao ispražnjen, nije imala pristup ni internetu ni televiziji. Zbog toga nije znala ni za kakve identifikacione oznake Ukrajinaca i Rusa.
„Tražili su moja dokumenta, dao sam im svoj tajlandski pasoš, ukrajinac ga nije dao. Onda je jedan od njih počeo da zahteva: „Telefon, telefon, telefon!“. Imao sam dva telefona i dao sam samo jedan. Vojnik je izvadio SIM karticu sa telefona, polomio je i bacio. Gestikulirao sam za njih ako su hteli da me ubiju. Odgovorili su, „Ne.“ Imali su mnogo oruћja sa sobom. Jedan od vojnika razgovarao je preko vok-tovija sa svojim šefom i rekao mu za mene“, rekao je Plamir.
Izgoreli ruski tenkovi na ulici u Buhi (foto AFP)
Nakon toga, vojnici su odveli Plamira na ulicu, gde ju je ispitivala druga ruska vojska.
„Poslat sam u veliki automobil sa oko 20 vojnika koji su stajali. Uzeli su mi telefon i pasoљ. Pitali su me šta radim ovde, gde radim u Kijevu. Pokazao sam vizitkartu iz studija za masažu u Kijevu. Pitali su me: „Da li radite u Kijevu? Šta radiš u Buhi?“ Odgovorio sam da živim ovde, i da radim u Kijevu. Onda su me pitali koliko imam godina kada sam odgovorio da imam 55 godina, bili su veoma iznenađeni time. Upitan da li ћivim sam, odgovorio sam da. Rečeno mi je da mogu da se vratim u svoj stan i ostanem tamo, ali ne treba da idem na ulicu“, kaže Plamir.
Prema Plamirovim rečima, ruska vojska se bavila pljačkom – izvadili su stvari i hranu iz stanova, natovarili 5 velikih automobila ukradenim automobilima. Međutim, vojska ništa nije izvadila iz svog stana.
„Ali nisam imao ništa vredno. Rekli su mi da mogu da tražim hranu u drugim stanovima. Ali to je bilo nakon љto su izvadili sve odatle. U tim stanovima sam pronašla samo sirova jaja za sebe i svoje mačke“, kaže Plamir.
Ruska vojska je 20. marta isporučila veliku količinu opreme u blizini kuće Plamir. Rusi stalno stižu vojnu opremu među stambene zgrade kako bi se pokrili civilima.
„Tenkovi su stajali na svakih 500 metara, video sam ih sa prozora. Imali su slova V na sebi, i mislio sam da je to znak ukrajinske vojske. Nisam imao internet, a poslednje što sam znao o ruskoj vojsci je da su se etiketirali slovom Z. Vojska je bila bazirana blizu mene ceo mesec i bio sam siguran da je ukrajinsko i pre samo dva dana [9 квітня] prijatelj mi je objasnio da su Rusi“, rekao je Plamir.
„I nisu me ubili! Bio sam tako blizak ruskoj vojsci i preživeo. Verujem da sam se ponovo rodila u 55. godini“, dodaje žena.
„Šta žele od Ukrajinaca? Ne razumem. Oni su ludi.
Plamir je provela više od mesec dana u svom stanu bez komunikacije, normalne hrane, vode i svetla. Samo jednom za sve ovo vreme imala je sreće da pronađe banku struje u obližnjem stanu – njena naplata bila je dovoljna da kratko pozove prijateljicu i kaže da je živa.
„Danima sam sedeo ispod ćebeta i slušao bombe kako lete. [Озвучує свист ракет та звуки вибухів]. Moja kuжa je bila bezbedna jer je vojska bila blizu nje. Od 24. marta do 30. marta bilo je dosta bombardovanja u Gostomelu, Irpinu, Kijevu – čuo sam sve ovo. Svake večeri sam slušao zvuke eksplozija koje su se čule satima. Nikad nisam siљao dole. Samo sam gledao kroz prozor dok je vojska prolazila pored moje kuće i slušao ih kako granatiraju gradove“, kaže Plamir.
Prema Plamirovim rečima, 30. marta čula je mnogo eksplozija i videla gust dim sa svog prozora. A 31. marta je postalo mirnije.
„Oko 10 časova sva vojna oprema iznenada je napustila Buku. Pogledao sam kroz prozor i video da su. [росіяни] odvezu se. Ali nisam se usudio da padnem. 1. aprila, ujutru, ponovo sam video mnoga vojna vozila, ali sada su svi imali ukrajinske zastave. Oko 60 automobila se zakucalo u Buku i mnogi vojnici su izašli – imali su plave trake za ruke. Nisam znao šta to znači“, rekao je Plamir.
Na putu od Buhe do Kijeva bilo je mnogo spaljenih automobila i tela civila (fotografija leta)
2. aprila, stariji komšija Ivan vratio se u kuću Plamira. Pokucao je na Plamirova vrata, objasnio joj da je ruska vojska napustila grad.
„I 4. aprila me je pozvao Saša prijatelj i rekao da će me pokupiti sledećeg dana. Petog aprila, doљao je kod mene, upoznao me sa ukrajinskom vojskom Katjom, i odveli su me u Kijev. Usput smo videli užasne stvari: mnogo izgorelih automobila, sve je bombardovano, mnoge kuće su uništene. Vozili smo veoma sporo jer je bilo teško kretati se takvim putem“, kaže Plamir.
U Kijevu je dala dve svoje mačke u dobre ruke, a odatle je otišla u Lviv. Na sigurnom mestu iza šolje kakaoa, žena uzbuđeno govori o užasima koje je doživela i paklu koji je ruska vojska iscenirala u Buhi.
„Mnogo ljudi u Buhi je umrlo. Ne razumem zašto Rusi ubijaju ljude, zašto ljudima ne bi bilo dozvoljeno da žive u miru. To nisu ljudi, oni su demoni. Ne razumem šta ubijaju. Ukrajinci su dobra nacija, ovde mi je dat dobar posao, tretirali su me veoma dobro ljudi koji me nisu ni poznajuli. Ova vojna Kaća me nije poznajela, ali me je odvela iz Buhe u Kijev, poželela mi sve najbolje, pomogla mi. Rusi čine zlo. Šta žele od Ukrajinaca? Ne razumem. Oni su ludi“, rekao je Plamir.
Plamir Janapas je već napustio Ukrajinu i sada je na sigurnom mestu. Da li će se vratiti u Ukrajinu po okončanju neprijateljstava nije poznato.
***
Sada su Bucha, Hostomel, Irpin i susedna naselja i dalje opasni – od stanovnika ovih Prykyiv gradova i sela se traži da se ne vraćaju kući. Sada specijalisti SES-a deminirajući teritorije gradova, a policija beleži ratne zločine koje su počinili Rusi u regionu Kijeva.
