Rat menja sve. Uobičajeni trib života u trenutku krene naopako i moramo se naći što pre u nepoznatom do sada i čak izuzetno pretećim okolnostima. Ne samo da pobegnemo, da zaštitimo rođake, već i da ponudimo i pružimo svu moguću pomoć vojsci i državi kako bi se pobeda što pre približila. Postoje slučajevi izuzetnog herojstva, ali ipak sasvim obično ponašanje preovlađuje. Međutim, rat zahteva da svako promeni svoje utvrđene uloge.
Slaže se, do skoro, većina ljudi, osim onih koji su ovo preživeli 2014. godine, nije ni mislila da kuća može biti bombardovana, rođaci mogu biti ubijeni, a civilni muškarci i žene će morati da uzmu oružje da bi se borili. Većina se, čak i u užasnom snu, nije oprobala u ulozi izbeglica. Izbeglice koje se nađu hiljadama kilometara daleko od svog doma i biće odvojene od svojih muževa i sinova granicama. Da će ostati bez posla i stalnih izvora prihoda. Da će oni koji su imali sreću da budu što dalje od fronta značajno smanjiti zarade i povećati potrošnju. Da moraš da pritisneš i uzmeš prisilne begunce. Bilo je teško poverovati da će tradicionalno ukrajinsko selo na zapadu Ukrajine, koje je već počelo da izumre, biti dopunjeno novim mladim porodicama. Oni koji su uspeli da izgube čak i kontakt sa dalekim rođacima, koji su, uprkos teškom i neizvesnom vremenu, prihvatili sve i trude se na sve načine da podrže.
U predratna Ukrajina eksperti su se često žalili na nedostatak komunikacije između regiona. Činjenica da regioni često „razmišljaju“ negativne stereotipe jedni o drugima. Od kojih su beskrupulozni političari često imali koristi. Koji su se tokom decenija navikli da mobilišu svoje biračko telo na antagonizam i opoziciju. Čak je i jedna od najjačih stranaka u svoje ime izabrala reč „regioni“. Činjenica da je ova stranka eskalirala antizapadnom histerijom još uvek je polovina nevolja. Što je najgore, njihove „nacionalističke“ kolege u zapadnoj Ukrajini doprinele su tome koliko je to bilo moguće. Optužili su „Istočnjaci“ neselektivno za svoje pogrešno poreklo, nerazumno su se obdarili ulogom mesije koji bi pobedio „ne-takve“, primorali ih da priznaju svoju bezvrednost i pokori se.
Osnova za takvu nadmoć bila je, po pravilu, daleka i kontroverzno protumačena istorija, upotreba ukrajinskog jezika i davanje ekskluzivnih prava na osnovu ukrajinskog etničkog porekla sa štetom po prava drugih. Oni koji nisu imali tako „čist“ pedigre. Jasno je da takav stav nije doprineo konsolidaciji ukrajinskog društva, već je naprotiv izazvao moćne centrifugalne snage. Činilo se da je ovo začarani krug, jer dve revolucije nisu mogle u potpunosti da prevaziđu razlaz. Nisu mogli, jer regionalne elite koje su se borile za vlast u Kijevu nisu ponudile zajednički pozitivan program delovanja. Oni su izbegli sam razgovor o ekonomiji, reformama, socijalnoj politici. Umesto toga, oni su pedalali sukobe i konfrontacije zasnovane na raznim istorijskim predmetima i jezičkim praksama.
Moram da kažem da je neka vrsta bogojavljanja među građanima Ukrajine došla na poslednjim predsedničkim izborima. Kada je 73 odsto građana odlučilo da se udalji od uobičajene matrice i pokušalo da za predsednika izabere nekoga ko je pokušao da govori o hitnim problemima i kako da promeni zemlju tako da joj bude prijatno da živi u njemu. Zapravo, kako se udaljiti od rusko-sovjetskog modela ne života, već stalne patnje i „borbe“. To je upravo ono što su Ukrajinci, hranjeni patetičnom i patetičnom propagandom, želeli. I kada su osetili i videli da najviši organi ne mogu da kradu, ne obmanjuju reči melasom, već pre toga grade puteve, mostove i škole. Da vodi pravu borbu protiv oligarhije i, što je najvažnije, da bude otvorena i transparentna sa svojim građanima, onda se po prvi put pojavilo poverenje između vlasti i građana. To je ono što je Ukrajinu učinilo nepobedivom čak i pred užasnim i nemoralnim neprijateljem.
Savremeni rat kao lakmus test „pokazao je autentičnost“ ukrajinskih partija, političara, državnika, ljudi iz sfere kulture pa čak i onih koji su smatrani javnim intelektualcima i moralnim vlastima. Većina starih elita se u početku uplašila i sakrila, a onda otišla da sačuva svoje mesto u sistemu. Umesto da sprovode reviziju, ušli su da opravdaju sve svoje glupe izjave i predviđanja. Iako je život pokazao da je predsednik Zelenski pravi patriota Ukrajine, spreman da brani otrežnjenje po cenu sopstvenog života, ovi pojedinci su ponovo izvukli buđave ćorke od onih koji su doveli Ukrajinu na ivicu ponora i nisu mogli da prihvate težak poraz na izborima.
Gnusna prevara aktuelne ukrajinske vlade u uslovima strašnog rata može se objasniti samo činjenicom da se svi ti korisnici starog klansko-oligarhijskog sistema plaše ne samo gubitka izvora za uobičajenu luksuznu egzistenciju, već i pretvaranja u društvene bankrote. Na marginalcima i gubitnicima u obnovljenoj Ukrajini. Nažalost, među ovim potencijalnim bankrotimautiv ne samo pojedinaca, već i čitavih društvenih grupa. To su političari koji su navikli da budu ponosni na istoriju, a zapravo obični lopovi koji se kriju iza istorijskih heroja. Uprkos činjenici da ako bi heroji vaskrsli, obesili bi ih na prve fenjere koji su naišli.
„Nacionalisti“ koji su kroz promociju postulata o primatu etničkog nacionalizma pokušali da se obdare širim pravima nego što to imaju drugi građani države. Koji su želeli da ograniče prava drugih kako bi „presekli“ ono što je uzeto za sebe. Staviti druge u nejednake uslove sa sobom, bez ikakve intelektualne ili moralne osnove. Njihovo ponašanje ukazuje na to da se jednostavno plaše konkurencije. Da ih u slobodnom demokratskom društvu čekaju tercijarne uloge. Njihov naduveni ego nije u skladu sa njihovim potencijalom i kvalifikacijama.
Oni su takođe kulturne ličnosti sovjetsko-patriotske vrste. Ničije kulturne menadžere, pisce koje niko ne čita. Analitičari koji nisu mogli a da ne sagorevaju svoje analize i prognoze zbog sopstvene intelektualne slabosti. Pravdajući se lažnim i neadekvatnim prognozama pred svojim nedavnim mušterijama, spremni su da brane čak i uobičajene te tvrdnje i izjave sa Rusima. Ne stide se činjenice da često pevaju istim glasom sa neprijateljem i, nažalost, teže istom cilju. Naime, oni žele poraz za Zelenskog i njegov tim. Pretvarati se da ne razume da je poraz predsednika Zelenskog u uslovima rata smrt ukrajinske države.
Kulturne ličnosti i ličnosti koje pokušavaju da sačuvaju svoje mesto u sistemu uz pomoć svojih uobičajenih zabrana i zakonodavnih ograničenja ponovo su se popele na beli svet. Ko, osetno iz patriotskih razloga i zbog političke „korektnosti“, ponovo želi da zabrani nekoga i nešto u kulturi. Oni preuzimaju promociju neumoljivih posrednika, krijući se iza „desne“ političko-patriotske linije. Ni ne shvatajući da su bili kao boljševički cenzori koji su postupali po principu „partizanstva“ u književnosti.
Besramno organizuju lov na veštice, što je zapravo pokušaj da se presele konkurenti i obezbede uticajne pozicije na domaćem tržištu. I što je najgore, oni pokušavaju da uđu u zapadni svet sa svojem vrstom „zabrane kulture“. Ne razmišljajući o tome kako divlje tamo izgleda pokušati nekome nešto zabraniti, a još manje ukazati na to da li voli umetnike i umetnička dela ili ne. U zapadnom svetu je običaj da se nudi i provocira, a ne zabranjuje. Stoga takvi postupci štete samo Ukrajini, interesu u kojem je sada izvanredno.
Zato je veoma važno shvatiti da neodvojiva aktivnost predstavnika starih elita, o čijem stečaju je dokazan ovaj krvavi rat, nije ništa drugo do pokušaj da se ostane na površini. Ovo su stari mihovi koji se nadaju da će naterati nekoga da ih ponovo napuni mladim vinom. Srećom, to više nije slučaj.
