Poslednjih dana više puta sam naišao na tezu da je širenje informacija o istinitim ili verovatnim zločinima Oružanih snaga Ruske Federacije nad civilima ili ratnim zarobljenicima možda namenjeno zastrašivanju i širenju panike.
Ako je to slučaj, onda je alatka izabrana prilično bezuspešno, jer nije podržana racionalnim rezonovanja.
Činjenica je da je vojska koja se bavi takvim nasiljem uvek manje sposobna sila od one koja ne praktikuje tako nešto. Ova teza se može podržati ne samo dosadnim logičkim argumentima, već i istorijskim primerima.
Nije slučajno što je viša politička i vojna komanda nacističke Nemačke značajno ograničila prilično masovno učešće borbenih jedinica Vermahta u direktnom ubijanju civila na istočnom frontu, od kojih je značajan deo pogodio teritoriju moderne Ukrajine.
Čak i pre napada na SSSR sa nemačkom pedantnoљжu, stvoreni su odvojeni odredi, napravljena je posebna procedura za masovna pogubljenja. Veći deo „Holokausta mecima“ izveo je Ajnsatzgruppen, koji se sastoji uglavnom od ideološki motivisanih nacista, a tamo gde su bile moguće i odgovarajuće, umešane su savezničke trupe ili lokalne policijske jedinice. To je verovatno u velikoj meri odredilo formiranje slika tog rata, posebno sliku „zlog Rumuna“ za razliku od „plemenitog nemačkog vojnika“: nemačka komanda je nastojala da upotrebi nemačkog vojnika na frontu.
Zašto? Ispostavilo se da vojne jedinice koje su učestvovale u masakrima civila ili ratnih zarobljenika gube svoje borbene kvalitete. Među borcima takvih odreda povećan je procenat samoubistava, širenje apatije, disciplina, motivacija i inicijativa, povećani su slučajevi upotrebe alkohola i droge itd. Pored toga, čak i u slučajevima sa otvorenim psihopatama, pravilo je funkcionisalo: ko god da je navikao da ubije osobu bez oružja, postaje kukavica pred naoružanim čovekom.
Moderna vojska nije samo gomila sa oruћjem. Borba za disciplinu i moral vojnika jedna je od oblasti rada komandanata, oficira i narednika, kapelana, komesara, političkih radnika itd. (u zavisnosti od vojske). Oni su ti koji moraju da zaustave vojnike, čak i u najvećem paklu, da pljačkaju, siluju i ubijaju civile i ratne zarobljenike, sprečavajući vojsku da se pretvori u gomilu. Kada najviše vojno i političko rukovodstvo Ukrajine pozove da se uzdrži od nasilja nad zarobljenim protivnicima, to se radi ne samo iz razloga međunarodnog imidža i opšteg humanizma, već i iz čisto praktične svrhe.
Istorija zna primere kada su određeni odredi morali biti potpuno raspušteni, a borci morali da se preraspodele između ostalih, borbeni kvaliteti jedinice koja je svojom zastavom prekrivala vojnom sramotom postali su tako slabi. To je tačno čak i u slučajevima kada ne postoji jednoglasan dogovor o nedopustivosti akcije među samim vojnicima.
Na primer, povlačenje ruske vojske 1915. godine bilo je praćeno nizom pogroma jevrejskog stanovništva zemlju moderne Belorusije, Litvanije, Poljske i Ukrajine. Očigledno je da je faktor verskog antisemitizma odredio vektor nasilja trupa demoralisanih povlačenjem, tako da značajan deo vojnika koji su učestvovali u nasilju nije smatrao njihove postupke neprihvatljivim. Ipak, borbeni kvaliteti ove vojske u narednim mesecima bili su mnogo gori nego 1914. godine, kada je uspešno napadala u odvojenim bioskopima operacija. Slično tome, uprkos gore navedenim ograničenjima, nasilje Vermahta nad civilima nastavljeno je tokom celog rata. Ni najmanje ulogu u kojoj su igrali ne religiozni, već rasističke predrasude (posebno protiv Slovena) i ignorisanje čak i tadašnjih pravila ratovanja od strane vojne komande.
Deluje čak i na individualnom nivou. Zadatak vojnika je da ne dozvoli sebi da bude ubijen i da ispuni naređenje. Svi napori i misli vojnika, njegove odeće, ponašanja itd. Kada vojnik počne da razmišlja gde da ukrade laptop i kako da ga prebaci kući, odnosno da li je zakačio veneričnu bolest tokom grupnog silovanja, ili će se neko od ostalih vojnika „razdvojiti“ u vezi sa njihovim zločinima – ovo više nije borac. A ako i on izvuče tanjir pancira kako bi tamo sakrio taj ukradeni laptop, ako umesto dodatne municije nosi kilograme „plena“, onda… Važi.
Na nekom nivou, postoji razumevanje za ovu štetu moralu vojske u ruskoj vojsci. Idiotska naredba da se iskopaju rovovi u zemljištu zagađenom radijacijom u zoni isključenja u Černobilju je zaostavljen metod održavanja određenog moralnog nivoa boraca jedinice: okupirati ove borce bar nekim poslom, a ne dozvoliti im da gledaju oko sebe i nešto idiotski da idu bez naređenja.
Imajući u obzir gore navedeno, ratni zločini Oružanih snaga Ruske Federacije zabeleženi na teritoriji oslobođenoj od njih Ukrajina, svedoči o potpunom gubitku borbene sposobnosti u nekom trenutku u smislu morala. Čak se može pretpostaviti da je odluka o povlačenju severne grupe Oružanih snaga RF bila primorana, pošto su, posebno, jedinice koje se ovde nalaze zapravo prestale da budu vojska i, od svih naređenja, mogle su samo da ispune naređenje za povlačenje. Informacije o poteškoćama sa povratkom vojnika ove grupe u neprijateljstva u drugim pozorištima.
Stoga informacije o ratnim zločinima Oružanih snaga RF ne mogu biti razlog za paniku u smislu njihove konfrontacije sa Oružanim snagama Ukrajine. Da, može da izazove užas od razmišljanja o zlu koje može da klija u ljudskoj duši, može da izazove bol za ubijenim izmučenim civilima i samo bes.
Ipak, sa stanovišta vojske, takvi postupci su dokaz moralnog raspadanja neprijateljske vojske, pada u borbenim kvalitetima neprijateljske vojske.
