„Galici su sve znali“, „Lviv region pruža sve i pomaže svima“, „ako je čonovil izabran, onda se to ne bi desilo“, „Bandera je postala nacionalni heroj“, „postali smo prava nacija, o kojoj se dugo pričalo u Galiciji“, „Zapadna Ukrajina je u ratu sa Rusijom od 1939“, „mi smo ovde kulturni ljudi, a ne kao imigranti“, „da su stigli do Lviva, pokazali bismo im“…
Desetine poznatih ljudi, stotine poruka i izjava u ovom stilu počele su da se pojavljuju od druge nedelje sledeće ruske agresije. Oni svedoče o jednoj stvari: neke političke, kulturne, obrazovne elite i galicijski intelektualci ne razumeju šta se dešava i traže paralele tamo gde ih nema, žele da ratu sa Rusijom daju „galicijski šmek“ i pokažu neke svoje regionalne specifičnosti.
Međutim, ti ljudi bi trebalo da shvate da sada više pomažu da se društvo podeli, nego da se ujedine. I tri raketna napada na Lviv ne mogu se ni malo uporediti sa onim što ljudi u Marijupolju sada proživljavaju. Nemoguće je uporediti „težak život“ u pozadini sa onim što su ljudi doživeli u Buhi, Hostomelu, Irpenu, Černihivu, Karkovu.
Veliko hvala svima koji su ostali i pomažu zemlji u teškim vremenima. Međutim, sada nije 2014. i nije Maidan. Potrebno je razumeti ko je primio glavni udarac i zadržao napredovanje Rusa, a sada ih odbacuje „zbog ivičnjaka“. Motivacija tih branitelja nije bila nečija ispravnost, ideologija ili želja da se nešto dokaže, već život – njihov sopstveni, rodbina, prijatelji, zemlja.
Davanje života za Ukrajinu je neprocenjiva žrtva. Ne bi trebalo da ga poredite ni sa иime i da ga veћete za svoj, joљ uvek ћiv, prikaz sveta i ћivota. Ljudi rade svoju dužnost i žele da spasavaju druge, a ne da dokazuju da je neko 1991.
Nema i nije bilo mesijana među stanovnicima Lviva / Galićijcima, i neće biti mesije. Ovo treba razumeti i ne pokušati „povući čizmu na planeti“. Fraze da kada bi Galićani slušali i izabrali Čornovila za predsednika, ne bi bilo rata – ovo je manipulacija i samoobmana. Isto kao i „neprilagoрenost NATO-u zaustaviжe rusku agresiju“.
Sada više nije važno šta se desilo. Glavna stvar je da je Ukrajina ujedinjena. Sada pravac razvoja zemlje određuje rodom iz Kryvyi Riha, a rodom iz Zhytomyr regiona se bavi odbranom, pozadinu obezbeđuju Galićani, stanovnici istoka zemlje dobijaju udarac, a dečaci i devojčice iz cele Ukrajine drže udarac i nanose gubitke neprijatelju. Ne bi trebalo da imamo nikakav regionalni odsjaj i specifičnosti u politici, obrazovanju i nacionalnom mitu i ideji. Stanovnici Donjecka već su pokušavali da nametnu svoj pogled na svet zemlji, a za njih i zemlju to se nije dobro završilo.
Sada je aktivna faza rata za celu Ukrajinu, i to ne samo za pojedinačne regione. Rusija ubija Ukrajince, a ne „Galičare“ ili „stanovnike Donjecka“. Mi ne delimo ubijene Ukrajince po regionalnom principu. To nije neophodno raditi tokom uobičajenog života i ne deliti pobede i probleme između regiona. Imamo rat za postojanje zemlje. Moramo preživeti, pobediti, početi graditi novu zemlju. I to ne tokom rata da se kaže ko je kome i šta je kriv.
Lviv i Galici će konačno morati da prestanu da pričaju malo o svojoj neobičnosti i pijemontizmu. Razmislite o tome šta se dešava u zemlji, i ne pokušavajte da izgradite slavu spasilaca zemlje, sedeći u veoma dubokom zadnjem delu i govoreći ko i kako treba da brani zemlju. I svi pokušaji da se aktuelnom ratu nametne neka ideologija od pre jednog veka ili da se zasluge pojedinaca ili regiona podignu na pijedestal nisu ništa drugo do pomaganje neprijatelju da razoruža Ukrajince.
Takođe, sada nije neophodno nametati bilo kakvu ideologiju i nacionalni mit za celu Ukrajinu. Mi nismo totalitarna država, već demokratska, sve će se vremenom formirati, bez pritiska i prinude. Glavna stvar za državu je da postavi okvir koji će se razlikovati od ruskih pristupa.
Ne treba da budete srećni što svi pričaju o Stepanu Banderi i konačno su Galići u pravu u nečemu. Ovaj lik je izvučen iz konteksta priče. Njegova percepcija je često diktirana ne razumevanjem uloge političara, već zadirkivanjem reakcije Rusa na Banderu. On nije bio i nije nacionalni heroj, vođa nacije, ili važna istorijska ličnost. To je samo vojna mimija i odgovor Rusima na njihove tvrdnje o nacistima. Na istom je nivou kao i fraza sa adresom gde ruski brod treba da ide. Što je dalje od rata, više ljudi će to zaboraviti.
Isto važi i za osvajanje Kubana, o čemu sada govore i neki lideri mišljenja. Ali, nažalost, ne razumeju svi da Kuban dugo nije Ukrajina, to je problematični region. Iz nekog razloga, veruje se da je od Karpata do Kavkaa cilj Ukrajine. Za one koji, sedeći u Lvivu ili Ternopilu, nastoje da stvore „ukrajinsko carstvo“, mogu samo da ponudim da idu napred. Već smo videli Krim i deo regiona Donetsk i Luhansk već osam godina, a vi pokušavatemožete da nametnete rat u ruskom stilu na dnevnom redu.
Fraze poput „Galičani su sve znali i sve razumeli“ su odvratna i prerana želja da se izdišu kao pametniji i posebniji. Želja da pokažemo da smo decenijama u ratu sa Rusima i da zato znamo ko su oni. Ukrajina je preživela Holodomor i proterivanje u logore, masovno uništenje i Rusa i nacista. Stoga, reći da su samo Galičnici preživeli zločine je potpuna laž. Pokušaj da se pokaže da je neko više patio, a neko sarađivao je potpuna manipulacija koja pomaže neprijatelju da širi mitove o različitim vrstama Ukrajinaca.
Za svakog stanovnika Ukrajine, koji je sada identifikovan kao Ukrajinac trebalo bi da bude norma. Ranije smo pokazali veoma snažnu regionalnu pripadnost, identifikovali se sa mestom boravka, kao zajednicom i zajednicom. A sada mi je čast da sebe nazivam Ukrajincima. Imamo dobru situaciju u kojoj se ljudi osećaju odgovornim za zajednicu i jasno ukazuju da su Ukrajinci. I manje artikulisana regionalna pripadnost.
I u prvim danima rata, neprijatelj je vršio pritisak na regionalne razlike, pokušavajući da izazove mržnju među ljudima. I neki naši mediji su aktivno pomagali, govoreći da su ljudi bez kulture došli sa istoka zemlje, koji treba da budu dovedeni ovde. I lviv „prava Bandera“ жe to uraditi.
Pobeda u ratu sa Rusijom biće pobeda za Ukrajinu i njen narod, što je ekvivalentno svima. Sada imamo posebnu zemlju koja je, suprotno svemu, pokazala jedinstvo, snagu, dostojanstvo, želju za slobodom i odgovornošću.
Prestajemo da izlažemo viziju određenog regiona ili njegovih želja. Sada će početi formiranje ujedinjene i nedeljiive Ukrajine, jer je postala zaista vredna – Domovina, za koju su spremni da umru i unište osvajače. Sada su Ukrajina i njeni problemi u prvom planu, a ne Donbas, Galicija ili Kijev.
Sada je istorijsko sećanje i razumevanje uzročno-posledičnih veza važno. Do čega događaji i istorijski likovi izvučeni iz konteksta vode – možemo videti sada u gradovima i selima Ukrajine. Poиeli smo da priиamo o razvoju, a ovo je za vreme rata. Postalo nam je važnije da pokažemo da smo demokratska zemlja slobodnih ljudi sa vrednostima i željom da stvaramo, a ne da uništavamo. Mi sami smo konačno počeli da pričamo o zemlji kao odvojenom entitetu, a ne o aneksu Rusije. Sada sve manje čujemo šta bi trebalo da se radi drugačije nego u Rusiji, a sve više da treba da razmišljamo o tome kako da se razvijamo, šta da radimo i čemu da težimo.
Svi nameti ideologije agresije kopirane u Rusiji čine da ličimo na njih. Nacionalni mit treba formirati ne o konfrontaciji sa Rusijom, već o potrebama Ukrajine i Ukrajinaca. Specifičnosti regiona mogu biti kulturne i običajne, ali ne i političke ili ideološke. Egzaltacija jednog preko drugog neće dovesti do razumevanja. I sada imamo šansu za sveukrajiniиk dijalog i diskusiju o problemima.
