Setite se, čak i pre početka rata, kada je njegov miris već visio u vazduhu, bilo je mnogo optimističnih prognoza da će, kažu, pet, pa, najviše deset hiljada leševa ruskih vojnika biti dovoljno da rat prestane. Na kraju sve, to bi bila stopa smrtnosti u paru sa avganistanskim ratom, viљim od иeиeиaskog rata. Majke vojnika bi organizovale proteste, počeli bi neredi u Rusiji, vojska bi masovno odbijala da ide u rat. Na vrhu moći bi počeo legendarni „rat kula“, koji bi se završio državnim udarom. Na kraju je većina Ukrajinaca bila ubeđena da uopšte neće doći do rata, da Rusija blefira.
Međutim, nije se sve odigralo onako kako se očekivalo. Rat je izbio, i to ne ograničen, već punih razmera. A rusko društvo, kako se ispostavilo, u potpunosti podržava agresivnu politiku svog rukovodstva. Ako su istraživanja javnog mnjenja sprovedena krajem februara, to jest na samom početku vojne kampanje, pokazala podršku akcijama ruskog rukovodstva na nivou od 71 odsto, onda sveža sociologija već daje 83 odsto. Majke vojnika, ako su tužne zbog smrti svojih sinova, ovu tugu kompenzuju utehom od predstojeće milionske nagrade za one koji su poginuli u ratu (još uvek ne znaju da će ih država još jednom prevariti, jer „rata nema“). Političari svih parlamentarnih stranaka proglašavaju antiukrajinske Filipiće i zalažu se za pobedu ruskog oružja.
Ali, šta reći o Rusima zakrčenim televizijom Kremlja, ako u slobodnom i demokratskom nemačkom društvu situacija sa javnim mnjenjem nije bila mnogo utešnija, bar za Ukrajince. Osećanja krivice za Drugi svetski rat, pokušaji da se speru od grehova nacizma, želja da se bude prijatelj sa Rusima (na vrhuncu SAD), na kraju se moćni poslovni interes nemačkih preduzetnika u Rusiji primetno odrazio na sociologiju.
Blagi pad privrženosti Rusima dogodio se tek u proleće i leto 2014. Aneksija Krima, agresija u Donbasu, spuštanje malezijskog Boinga malo su šokirali prosečnog Nemca. Međutim, u jesen iste godine zaključeni su prvi Minski sporazumi, što znači žvakanje mira i prijateljstva. Opet, možeš voleti Ruse, zaboravljajući sve njihove nedavne grehe. A sociologija privrženosti Rusiji i njenim građanima ponovo počinje da se ježi naviše. I dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću, simpatijaMa Nemaca prema Rusiji, želja za zbližavanjem dve zemlje počinje jasno da prevazilazi simpatije prema Amerikancima, uprkos činjenici da je ovo drugo ono što im garantuje bezbednost.
Istraživanje javnog mnjenja koje je sproveo Sociološki institut u proleće 2018. Civey naručeno nemačkim izdanjem Die Welt, utvrđeno je da je 58 odsto nemačkih državljana za zbližavanje Moskve i Berlina. A samo 26 odsto ispitanika smatra da Nemačka treba da se distancira od Rusije. Najjače simpatije prema Rusiji zabeležene su, naravno, u zemljama bivšeg GDR-a. Tamo politiku zbližavanja Berlina i Moskve podržava 72 odsto. Štaviše, 43 odsto njih podržava „značajno zbližavanje“. U zapadnim zemljama zbližavanje je podržalo 54 odsto ispitanika.
Na tim osećanjima je bila nespremnost Nemačke da nam obezbedi oružje uoči rusko-ukrajinskog rata. Istraživanje javnog mnjenja sprovedeno krajem januara ove godine od strane Sociološkog centra TiGov, pokazalo je da je 59 odsto Nemaca podržalo odbijanje njihove vlade da snabdeva Kijev čak i odbrambenim oružjem kako bi se zaštitio od moguće ruske invazije. Samo 20 odsto ispitanika smatra da je neophodno da se posviše pozivi ukrajinskih vlasti, koje insistiraju na na snabdevanju Nemačke oružjem.
Nemci u velikoj meri nisu verovali, čak ni misli nisu pretpostavljale da će Rusija odlučiti da napadne Ukrajinu. Rat? U samoj Evropi? U XXI veku? Ali nemoj da me zasmejavaš. I bolje je ne davati oružje, da ne bi nerviralo Rusiju, a ne izazivalo tenzije.
Ali šta da kažemo o prosečnom Nemcu, čak ni sam savezni predsednik Frank-Valter Štajnmajer nije mogao da zamisli tako užasan razvoj događaja. On je to priznao tokom nedavnog razgovora sa novinarima u svojoj rezidenciji, u palati Belvju. „Moja procena je bila da Vladimir Putin ne bi želeo da plati za potpunu ekonomsku, političku i moralnu propast svoje zemlje za svoje carsko ludilo. Kao i drugi, i ja sam pogrešio“, rekao je Štajnmajer. Oh, taj Štajnmajer, njegovo prezime izaziva idiosinkratiju kod većine Ukrajinaca. Dugo ćemo pamtiti podmuklu „Štajnmajerovu formulu“, koja se Kremlju toliko dopala jer je zapravo reč o „trojanskom konju“ sa kojim je rusko rukovodstvo nameravalo da parališe spoljnu politiku Ukrajine.
Pa, iako je sada nemački predsednik odlučio da se pokaje, posebno o svojoj tvrdoglavoj podršci rusko-nemačkom gasovodu Nord Strim 2. „Moje drћanje za Nord Stream 2 je oиigledno bila greљka. Držali smo se mostai u koje Rusija više nije verovala i protiv koje su nas upozorili naši partneri“, rekao je Štajnmajer. On je priznao da Nemačka nije uspela da „stvori zajedničku evropsku kuću, koja bi uključivala Rusiju“. „Nismo uspeli kada smo pokušali da uključimo Rusiju u ukupnu bezbednosnu arhitekturu“, rekao je nemački predsednik.
Pa, bolje kasno nego nikad. Zajedno sa svojim predsednikom, većina Nemaca takođe vidi langsam aber sicher (polako ali sigurno – nemački)… Podrška Rusiji u Nemačkoj, želja za zbližavanjem sa njom sada ide na nulu. Međutim, podrška Ukrajini rapidno raste. I to ne neki efemerni, ali sasvim specifičan.
Na primer, u vezi sa obezbeđivanjem oružja Ukrajincima. Prema sociologiji kompanije Statista, broj pristalica obezbeđivanja oružja među Nemcima povećao se na 67 odsto. Samo 29% je protiv toga. Ovde se radi o vojnoj pomoći koju Nemačka trenutno pruža. Nešto je gore sa idejom da se ojača pomoć i obezbedi Ukrajina teškim naoružanjem. Trenutno je samo 31 odsto za, 63 odsto je protiv. Ali langsam aber sicher ova pozicija će se takođe promeniti.
Optimizam pokazuje i spremnost Nemaca da napuste ruske nosače energije, za šta su nedavno ustali uzbrdo. Prema svežoj sociologiji ZDF-Politbarometar, 55 odsto Nemaca podržalo bi vladin embargo na rusku naftu i gas. Samo 39 odsto se usprotivilo.
Revolucionarne promene se odvijaju u parlamentarnim strankama Nemačke. Na primer, „zeleni“ i liberali, koji su ranije bili protiv Rusije i Ukrajine, samo su se etablirani u svojim ubeđenjima. Glavni politički rivali – CDU/CSU i Socijaldemokrate – sada imaju krvavu debatu oko teme u kojoj je stranka više izdajnika koji su služili Rusiji i blokirali pomoć Ukrajini.
Ali šta da vam kažem, čak i takve pro-Kremljske, Putin-fursteer političke snage kao što su Leva stranka i Alternativa za Nemačku priznaju svoje greške, kaju se, čiste svoje redove od onih koji ne žele da odbiju da sarađuju sa Kremljom.
Takvi procesi odvijaju se ne samo u Nemačkoj, nego i u takvim zemljama koje su tradicionalno postavljene za zbližavanje sa Rusijom kao Italija, Grčka, Austrija i Francuska. Sada radikalno menjaju svoju retoriku.
Zapad se konačno urazumio i menja se. Ruske diplomate su proterane iz evropskih zemalja u čitavim čoporima. Kao što je već pomenuti Štajnmajer s pravom primetio, odnosi sa Rusijom pod vođstvom Putina nikada neće moći da se vrate predratnom statusu kvo.
