Ukrajinci počeli da dobijaju SMS poruke: „Ispričajte svoju priču o ratu – svet mora da zna istinu! #МояВійна“.“ Ministarstvo kulture Ukrajine objasnilo je da ovo nije spam, već poziv da se priključi projektu #моявійна čija je svrha da prikupi što više dokaza o ciničnom ratu koji Rusija vodi u Ukrajini.
„Moj rat“ – mesto gde svaki Ukrajinac može da objavi sopstvenu istoriju rata. Na platformi možete govoriti o činjenicama ruske agresije u Ukrajini, izraziti svoje emocije, misli, iskustva. Priče se mogu objaviti anonimno ako je potrebno.
Ukrajinci su već objavili više od 1000 priča i objavili nekoliko njih nama.
***
Nastja Kaminska, 12 godina, Kijevska regija: „Tata je suzdrћao suze, ali иim je poиeo da me grli, poиeo je da plaиe i grebe me, osetio sam bol, ali ne fiziиki, veж moralno“
Imam 12 godina, sanjao sam da putujem po svetu, sanjao sam o kući u kojoj je mir, ali jednog dana je sve promenio. Probudio sam se u 6 ujutru, иuo sam pevuљenje. Prvo sam mislila da жe moj otac i mama da rade, ali kada sam otiљla kod njih, shvatila sam da radim, kako se ispostavilo, rat je poиeo. Tata je išao na benzinsku pumpu, mama je skupljala stvari, baka je rekla da neće ići sa nama, da ćemo ići sami (išli smo u region Vinnytsia kod drugih baka i deka).
Moja mlađa sestra je spavala, prozori su se tresli, kako se ispostavilo, bombardovalo je Boryspil (mi sami smo iz Kijevske oblasti). Poиeo sam da skupljam stvari koje жe mi trebati. Tata je zvao i rekao da nigde nema benzina. Kada je stigao, rekao je da treba da budemo kod kuжe, a onda жemo odluиiti љta i kako. Bio sam veoma uplašen, jer prvi put vidim pravi rat, prvog dana rata smo samo ostali kod kuće, jer nismo imali drugi izlaz.
Sva 4 dana rata, moja porodica i ja smo živeli kao obični dani, nismo bombardovali u našem gradu, pa smo bili malo mirni. U jedan sat poslepodne mi je pisao prijatelj iz Kijeva, otišli su u svoju vikendicu, koja se nalazila u našem selu. Onda je prijateljica napisala da je u njihovoj kući na selu hladnije nego u podrumu, pa je došla da prenoći u našoj kući. Ona i ja smo se podrћali najbolje љto smo mogli. Ali prvog dana kada smo bombardovani, moj tata je, ne rekavši ništa, otišao na ter. Odbranu. Mama je plakala, baka takođe, tata je suzdrćao suze, ali čim je počeo da me grli, počeo je da plače i da me češe, osetila sam bol, ali ne fizički, već moralno. U zagrljaju sa tatom stajala sam oko 5-10 minuta, a onda sam otišla da plačem u svojoj sobi. Od tada, moj tata brani naš grad.
Bila je nedelja nakon љto je moj prijatelj proveo noж u mojoj kuжi, a moj tata je u ter.odbrani. Probudio sam se ne iz eksplozija, veж zbog иinjenice da je moja majka pakuje kofere. Naučila sam da tata želi da pošalje mene i moju majku, mlađu sestru na neko vreme u miran grad u blizini, a onda u Poljsku. Odvele su nas njegove kolege sa ter. odbrana, otišli smo, baka je ostala:( Kada smo stigli na to mesto, pokupio nas je volonter, kako se ispostavilo, ovo je majka moje bivše prijateljice, ona nas je sa ljubavlju prihvatila, onda sam ponovo sreo njenog sina. Negde u nedelju smo bili u njihovoj kući, na kraju smo čak mogli da čujemo pucnjeve, krili smo se u hodniku.
Jednom, na dan odlaska iz Ukrajine, sin dobrovoljaca je otišao sa nama. Put je bio neverovatno dug, 4 sata smo čekali naš voz, onda je kasnio oko 7 sati:( Onda je naљao uћas! Svi su se gurali, neka žena koja je govorila ruski je pljuvala, hvala Bogu da smo uљli u voz, neki nisu mogli da uрu i ostali su:( Onda je sve bilo u redu, želim svima dobro, sve će biti, Ukrajina!
Zlatoslava Malinovska, 21 godina, Mariupol: «Prestao sam da se plašim projektila koji mi dolazi pravo u glavu, jer je brz.“
24.02.2022 je datum koji se nikada neće zaboraviti, ovo je datum koji je u trenutku promenio živote miliona, ovo je datum od kog je krv počela da se proliva na našoj zemlji. Nikada to neжemo oprostiti. Student sam Državnog univerziteta Mariupol, ceo život živim u Marijupolju, diveći se svom gradu i njegovim stanovnicima. Od pomenutog krvavog sastanka, počeo sam da vodim svoj lični dnevnik. Dnevnik Mariupol žene koja je svojim očima videla sve strahote rata i genocida našeg naroda.
Prvi dani rata su prošli prilično lako, ali uzbudljivo, moje srce je bilo više rastrzano od vesti o Karkovu ili Kijevu. Znali smo kakav je rat 2014. godine, svi su se plašili, svi su bili uplašeni, ali smo bili sigurni da, ako nešto počne u okolini našeg grada, granate neće uleteti u stambene zgrade. Rekli smo: „Ovo su stambene zgrade, ovde ima LJUDI.“ Koliko smo pogrešili. „U politici nema ljudi, ali postoje ideje; Nema osećanja, ali postoje interesovanja. U politici ne ubijaju osobu, već eliminišu prepreku, to je sve“ – ovo je citat iz knjige „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dima – knjige koja mi je pomogla da se sakrijem od tame napolju i stavim na sebe „oklop“ od uzbuđenja zbog zvukova pada školjki i vazdušnih bombi ispred prozora.
Prvog dana proleća izgubili smo svetlo, što je značilo da je ubrzo voda isključena. Isključivanje svetla značilo je potpuno odsustvo sirena, ali smo za vazdušni alarm saznali sa interneta. 2. marta, nakon prekida mobilnih komunikacija, saznali smo za vazdušne napade samo po zvuku pada bombi i po zvuku aviona koji leti iznad nas. Prvi dani bez komunikacije su bili najteži, jer vas potpuno ignorisanje onoga što se dešava jednostavno izbaci iz sebe. Tada je bilo još gore, jer se nada spasenja umanjuje svakim danom koji je prolazio. Posle policijskog časa čula se pucnjava, što je značilo eliminaciju sabotera, ovo nije moglo ali da se raduje.
Posle prekida u vodosnabdevanju, došlo je do prekida rada gasa, što je bilo zaista strašno, ali smo se navikli. Skupljali smo tehničku vodu iz oluka posle kiše ili skupljali sneg, i kuvali hranu na kocki. Kada nije bilo načina da isečemo drva za ogrev, polomili smo stolice. Bio je čudan osećaj prvog dana lomače u našem gradu, da ne zbog stalnih vapaja: „Avion, sakrij se!“ i zvižduka školjki, onda bi neko pomislio da je sada prvi maj i da svi odu u ćevape 🙂.
Svakog dana hrana je postajala sve manja, nije postojala nijedna prodavnica u kojoj bi hrana ostala. Onda sam se setio suštine smrti, ili bolje rečeno njenog uzroka. Prestao sam da se plašim projektila koji mi dolazi direktno u glavu, jer je brz. Ali izgladneti do smrti u opsadi grada je druga stvar. Bilo bi još gore umreti duže vreme pod ruševinama ili zbog povreda. Pokušao sam da ne razmišljam o smrti, ali u takvoj situaciji mi pada na pamet i ne možeš da je se otarasiš. Svaki dan razmišljaš da li ti je poslednji dan ili ne.
Spavanje je zasebna tema razgovora. Ne možete normalno da spavate kada se probudite iz svake šuškanja i svaki put vam se čini da je školjka pala negde u blizini. Najgora stvar se desila našoj porodici u noći 11. Bilo je to mirno veče, ma koliko čudno zvučalo – toliko tiho da je bilo strašno. Dremali smo dok smo u 23:00 čuli buku aviona, zatim riku, razneli i istrčali u hodnik. Nekoliko sekundi kasnije, vazdušna bomba stiže direktno pored naše, razbijamo prozorska okna zajedno sa ramom i ulećemo u stan, zajedno sa unutrašnjim vratima. Ovo je neverovatan strah pomešan sa zbunjenošću. Izgleda da znate da treba da trčite u podrum, ali zvonjava u ušima i nemogućnost kontrole tela jednostavno ometaju adekvatno reagovanje na situaciju.
Svake noći smo eksplodirali iz vazduha, a najgore u tome je bilo čekanje. Kada je čujete, shvatite da leti negde u blizini, ili možda čak iznad vas i samo čekate i brojite ispuštene čaure. Kako smo razumeli (ne znam ni da li je to istina ili ne), jedan avion ima 4 bombe. Prebrojali smo ih i molili se.
Ponekad smo govorili: „Tada se rat završio, mi…“, i u tom trenutku pomislite, hoće li se uopšte završiti? A ako se završi, po koju cenu? Šta će se sledeće desiti sa nama? I milion drugih pitanja, odgovora na koja jednostavno ne postoje. U svakom slučaju, bilo je veoma neobično govoriti o ovoj situaciji „rata“, jer je dugo postojalo shvatanje da u 21. veku postoji mesto za ovu sramotu. I sve to je jednostavno zbog jednog izbezumljenog starca i njegovog podjednako ludog čopora pasa.
Napustio sam Marijupolj 15. Bilo je straљno, veoma straљno. Vozite se po gradu, vidite pustošenje, vidite spaljene kuće, i mrtve ljude koje su komšije prekrio krpama ili jaknama. Gledate ga i postaje teško disati, teško je razmišljati, teško je nekako reagovati na njega. Razmišljate o svojoj porodici, o svojim prijateljima, o svima koji su vam bili važni i razumete da ne možete ništa da uradite povodom toga i da ne znate kako da pomognete.
Mikhailo, Kerson: „Krv nije prestajala, počeo sam da gubim svest, ali nisam prestajao da se šalim“
24 februara sam vozio da radi iz malog sela blizu grada u samom Kersonu, kao i obično. Međutim, u jutarnjim eksplozijama čulo se u daljini. Dok smo se moji prijatelji i ja vozili vozom na daljinu, svi su bili uzbuđeni, jer nismo znali šta se dešava, videli smo plamen sa strane već poznate Čorbaivke: aerodrom je goreo.
Stigavši na posao, shvatio sam da se sprema nešto strašno i pokušao sam da stupim u kontakt sa vojnom kancelarijom za registraciju i upis, ali nije išlo. Na ulici je na ulici došlo do nereda, nesreća na svakom koraku, kilometar dugih redova do svih prodavnica, apoteka i bankomata. Pozvala sam ljubavnika (iako još nismo ni bili zajedno) i rekla da se spakujem. Pokuљali smo da napustimo grad zbog sela koje se nalazi izmeрu Kersona i Mikolaiva. Mislio sam da жe tamo biti bezbednije, ali nije bilo autobusa ili vozova.
Pet sati potrage za putem do kuće je prošlo, ali sve je bilo uzalud, a onda smo odlučili da stopiramo. I počeli smo da shvatamo: većina ljudi je već otišla i grad je bio skoro prazan. Pomogli su nam ljudi koji su otišli kući u Čornobaivku, to je bila skoro polovina našeg putovanja. Onda smo hodali dok nismo sreli još jednog dobrog čoveka. Došli smo do sela i čekali šta će se dalje dešavati, misleći da će biti bezbednije u ovom selu (Blagodatne), ali sam pogrešio.
Prva kolona ruske tekhnike pojavila se u roku od 4 dana od početka rata. Pobedile su ih naše trupe, a preostala tri automobila spalili su lokalni stanovnici molotovljevim koktelima. Tri vojnika su se predala lokalnoj zajednici, a moj učitelj i ja smo otišli do ove opreme, pokušavajući da dobijemo sve što bi našoj vojsci moglo zatrebati odatle. Izvukli smo pribor za prvu pomoć, vojna dokumenta, mitraljeze i granate. Sve to je, zajedno sa zatvorenicima, prebačeno u našu vojsku u Mikolaivu, a mi smo ostali da čekamo dalje i patroliramo rodnim selom.
Ali orci su došli brže nego što smo zamišljali, i u tom trenutku pored nas se otvorila mala grana pakla. Kopali su po selu i sređili opremu tako da niko ne može da izađe. Pokušali smo da predamo njihovu lokaciju našim vojnicima, a mnogi, uključujući i mene, počeli su da dobijaju SMS telefonom uz pretnje ruske „vojske“.
Ugasili su nam svetla i vodu, i zbog stalnog granatiranja, sakrili smo koga god smo mogli. Ali kada je voda i hrana počela da ne radi, moja voljena i ja smo otišle kod prijatelja koji su imali generator za vodu i punile telefone. Ovih dana, 03/15/2022, sve se drastično promenilo na gore. Orci su počeli da ispaljuju minobacače na seoske kuće. A ujutru, kada sam otišao kod prijatelja da napunim telefon, zamoljen sam da pomognem da pokupim leševe i zakopam ih. Naravno, učitelj i ja smo se složili i, pošto smo okupili još ljudi, otišli smo da ih sahranimo.
Groblje se nalazi iza sela u blizini položaja orka, bilo je neophodno iskopati grobove i sahraniti one koji su poginuli od granatiranja pod oružjem ranjenih mitraljeza. Kasnije uveče, kada smo se moja voljena i ja vraćali kući od prijatelja, shvatila sam da želim da isečem sve Rase i sve to zato što su počeli da ispaljuju minobacače na nas na samoj ulici. A onda sam videla pakao, slomljene kuжe, i ljubavnika kako vriљti od bolova.
Dok je moja ljubavnica ležala na zemlji krvareći, legao sam na nju, pokrivajući joj uši i nadajući se da će se ovaj užas uskoro završiti. Skupljajući snagu, pogledao sam okolo i video samo prašinu i krv. Granatiranje se nastavilo, granate koje su nas pogodile pale su 15 metara od nas i zahvatile kuću. Ustao sam, pregledao ljubavnika i video njene rane, kosti i krv. Pažljivo sam je podigao (bila je svesna) i, uz vapaje za pomoć, počeo da je nosim do najbliže kuće što je pre moguće, to je bio dom moje učiteljice.
Na moj plač iz kuće koja je tek eksplodirala, izašao je čovek i pomogao joj da je odnese u dvorište. Onda je naљao uћas. Uz zvuke granatiranja i njenog plakanja, pokušao sam da zaustavim krvarenje na njenoj nozi, nije bilo dela kože, nije ostalo ništa od špajzera, ali smo pružili prvu pomoć najbolje što smo mogli. Na naš plač, moj učitelj i njegova sestra i otac su izašli iz podruma.
Granatiranje se nastavilo, a mi smo spustili njene ranjenike u podrum, gde su bila deca i žene. Čuo sam skoro ništa osim škripe u ušima. Pronašli smo sve njene rane i počeli da joj pružamo medicinsku negu, bila je svesna. Granatiranje je postajalo sve ređe, ali je i dalje išlo dalje.
Posle sat i po vremena u podrumu, osećala sam se kao da jedva stojim na nogama i počinjem da tamnim u očima. Kako se ispostavilo, stajao sam u lokvi sopstvene krvi. Učiteljica mi je pomogla da pronađem rane: noge su mi krvarile zadnjicu pokidane šrapnelom, nije bilo dela kože na karlici, noge su mi bile prebijene i celo telo. Krv nije prestajala, počeo sam da gubim svest, ali nisam prestajao da se šalim.
Onda su došli Rutenianski orci i ja sam počeo da ih molim da je odvode u bolnicu, ali su nam dali zavoj i morfijum i rekli da ne mogu ništa da urade.
Moja porodica je došla i kada je granatiranje splasnulo, premešteni smo kući i najduže je počeloi noć u mom životu…[на цьому історія Михайла обривається].
