Nedavno sam na jednom ruskom relativno nezavisnom i relativno liberalnom Jutjub kanalu slušao diskusiju dva publicistička politikologa, naravno, o situaciji oko Ukrajine. Iako su panelisti kritikovali ruske vlasti, obojica su izrazili uverenje da na početku nije bilo vojne pretnje. To je, kažu, Vašington odigrao svoju igru, pokrenuo „patku“ krajem oktobra prošle godine u vezi sa koncentracijom ruskih trupa u blizini ukrajinske granice. Nije uzalud da je čak i ukrajinsko rukovodstvo do poslednjeg trenutka uveravalo da nema opasnosti.
Dakle, prema gore pomenutim debatama (pretpostavljam da takvo mišljenje prevladava uopšte u ruskom liberalnom okruženju), problem je što je sam Kremlj naseo na „američku provokaciju“. On je naseo i zauzvrat počeo da eskalira situaciju, preuveličava zapadnu pretnju, izdaje ultimatume i zaoštrava antizapadnu retoriku. I na kraju je oterao trupe na granice sa Ukrajinom, što je virtuelnu pretnju od invazije u Ukrajinu pretvorilo u pravu.
Mislim da naši misleći čitaoci ne moraju da objašnjavaju zaostaci takve pozicije. Bez obzira koliko su ruski liberali liberalni i demokratski (izvinjavam se zbog tautologije), njihova sposobnost da adekvatno procene situaciju uvek se u nekom trenutku nasloni na virtuelni zid, koji uslovno možemo nazvati „ukrajinskim pitanjem“.
U stvari, i obaveštajni podaci zapadnih zemalja i istraga grupe Bellingcat, koji nikako ne radi na plesnom podijumu u Vašingtonu, nedvosmisleno je svedočio da je Rusija najužusno koncentrisala svoje trupe duž perimetra naše granice, i u Belorusiji, i na Krimu, i u okupiranim oblastima donjecke i luhanske oblasti, pa čak i u Pridnjestrovlju.
Tek sada je situacija počela malo da se napeta, pa možemo da odahnemo od zaprepašćenja. Međutim, za sada nije primećena samo polovina, jer uprkos uveravanjima ruskog Ministarstva odbrane, još uvek nije primećeno veliko povlačenje vojne opreme i vojnog osoblja, kako je saopšteno iz Vašingtona i Brisela.
Da, Kremlj je promenio svoju retoriku. U njemu se više ne čuju ultimatumske beleške, prioritet se daje pritužbama. Pa, to je dobro.
Naravno, svima je zanimljivo da znaju: od koje radosti se desila ova promena? Kako se pretnja od Drugog svetskog rata pretvorila u „stajanje na Ugri“ ili „Močvarnu kampanju“ Luja X, hoćemo li ovde tkati bilo koju drugu istorijsku analogiju gde agresor nije uspeo, jer nikada nije došao do bitke?
Zašto je Kremlj odlučio da da zadnje sedište? Većina zapadnih publicista sada hvali moć međunarodnih pregovora. Kažu da je „šatl diplomatija“ urodila plodom, Putin je uspeo da ubedi da ne postoji pretnja od Ukrajine, Sjedinjenih Država ili NATO-a. Moglo bi se poverovati u ovo ako bismo uzeli tezu da ruski lider uopšte veruje u ovu pretnju za čist novčić.
Naime, zahtevi šefa Kremlja za neširenjem NATO-a, pritužbe na prijem u Alijansu zemalja bivšeg varšavskog bloka i bivših republika SSSR ni na koji način nisu povezane sa zadušivanjem u bezbednost Rusije. I on to savršeno dobro razume. Kao i činjenica da ulazak u NATO insuresuje nove članice protiv buduće ruske agresije.
Nedavno je prilično poznata američka istoričarka, profesorka Univerziteta Džons Hopkins Meri Elis Sarot objavila svoju sledeću knjigu pod nazivom „Ni jedan jedini centimetar: Amerika, Rusija i upadanje u posthladnoratovsku mrtvu tačku“ (Not One Inch: America, Russia, and the Making of Post-Cold War Stalemate). Gospođa Sarot se smatra jednim od najtemnijih svetskih istraživača procesa koji su se odigrali u Nemačkoj i istočnoj Evropi tokom Gorbačočeve Perestrojke. Pre svega, naravno, govorimo o padu Berlinskog zida i ponovnom ujedinjenju Nemačke. „Ni centimetar“ u naslovu je apel na izjavu tadašnjeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera, koji je navodno tvrdio da NATO ne namerava da se širi ka istoku. Međutim, te reči nisu zvanično obećanje ni Sjedinjenih Država ni NATO-a. Zvonili su u diskusiji. Prema rečima tadašnjeg državnog sekretara: „Razumemo da je ne samo za Sovjetski Savez, nego i za druge evropske zemlje, važno imati garancije da će se Sjedinjene Države, ako zadrže svoje prisustvo u Nemačkoj unutar NATO-a, ni pedalj trenutne vojne jurisdikcije NATO-a neće proširiti na istočni pravac.“
Ove reči se mogu tumačiti na različite načine. U svakom slučaju, oni ne dokazuju da je postojao bilo kakav verbalni dogovor, da Alijansa ne bi prihvatila države iz istočne Evrope u svoje redove. A činjenica da nisu potpisani pravno obavezujući dokumenti već je istorijska činjenica koju priznaje čak ni Kremlj.
Zašto Meri Elis Sarot i dalje koristi ove Bejkerove reči i čak ih dovodi do naslova knjige? Štaviše, vredi napomenuti da ona ne poriče ili čak pokušava da potkopa tezu da ne postoje takvih aranžmana nije bilo. Istoričar više apeluje na moralnu odgovornost Zapada prema Rusiji. Prema njenim rečima, Zapad je trebalo da posluša Čerčilovu čuvenu izreku da je velikodušnost važna u svakoj pobedi. Kao, da, pobedili smo u Hladnom ratu, otarasili smo se takvog militarističkog čudovišta kao što je Sovjetski Savez, ali nismo smeli da pokazujemo nadmoć prema poraženima, to jest Rusiji, da ne uzimamo u obzir njene interese, uključujući i geopolitičke.
Pre svega, postavlja se sledeće pitanje: i istoričar je siguran da je Rusija poražena. Možda je ona pobednik, kao i Ukrajina, Gruzija, Moldavija, itd.
Sledeće, šta bi to zahtevalo od kolektivnog Zapada? Morao je da stane na vrat sopstvene pesme, da napusti demokratske principe u međunarodnim odnosima. U konkretnom slučaju , da se odustane od principa „otvorenih vrata“ u vezi sa NATO- om i prava suverenih država da se pridruže alijansama, uključujući vojsku, po sopstvenom slobodnom izboru.
Niko nije primorao Poljsku, Mađarsku, Češku Republiku, baltičke države da se pridruže Evrouniji i NATO-u. Podsetimo se bar primera Slovačke, gde je autoritarni režim Vladimira Meciarda vladao do 1998. Bratislava je u početku otišla na drugu stranu, ali je kasnije, posle promene vlasti, odlučila da su Savez i Unija kul. Tako da sam uљao i tamo i tamo.
Profesor Sarot žali zbog izmišljenih iskustava Rusije da će Estonija, Letonija, Litvanija ili Ukrajina iznenada stvoriti opasnu situaciju za Rusiju. A ova njena iskustva podržava prilično veliki ekspertski krug na Zapadu. Svi oni nekako potpuno ignorišu činjenicu da prava, a ne izmišljena, opasnost dolazi od same Rusije. I da su ovu pretnju u proteklih 30 godina potvrdile mnoge stvarne činjenice, od rata u Moldaviji do invazije u Donbasu.
Baltičke države, koje su nekada uspele uspešno da uskoče u voz NATO-a, sada se osećaju manje-više bezbedno. Da to nisu uradili na vreme, postali bi žrtve ruske ekspanzionističke politike sa skoro 100 posto verovatnoće.
Zato što to nije bila šatl diplomatija, a ne uveravanja zapadnih lidera da Rusija nije u opasnosti sa njihove strane, primorala je rusko rukovodstvo da trubi doskok. Kremlj je već toliko dobro razumeo da nije bilo ni najmanje opasnosti. Druga tri faktora odigrala su svoju ulogu. Prvo: bliska međunarodna konsolidacija vodećih svetskih zemalja u odbrani Ukrajine. Drugo: razvoj paketa oštrih sankcija Rusiji u slučaju njene invazije na Ukrajinu. Treće: moćna vojna pomoć Ukrajini, koja nam je omogućila da povećamo naše odbrambene sposobnosti i značajno povećamo verovatnu cenu Rusije za agresiju.
Zato Ukrajinci mogu, ako, naravno, žele, da proslave Dan jedinstva 16. februara. Ali ni ti ne bi trebalo previše da se stresiraš. Jer opasnost još uvek nije prošla, vojnici su ili povučeni ili ne. I umesto frontalne invazije, agresor ima u svom arsenalu mnoge druge alate „hibridnog rata“.
