Putinova odluka da prizna okupirane delove Ukrajine kao „države“, pa da počne da bombarduje ukrajinske gradove, pošalje vojsku da zapleni zemlju, ugrozi nuklearnu bezbednost celog sveta iz černobiljske zone – sve je to, naravno, šokantno. Jednostavno zato što ljudi uglavnom procenjuju stvari i pojave na uslovnoj „skali normalnosti“. A ono što Putin radi ne može se nazvati normalnim. Ima nešto zbog čega treba biti tužan.
Svakog dana je bilo informacija o novim napadima, ofanzivama, koncentraciji trupa itd. Činilo se da je ovo neka vrsta beskrajnog toka koji će pre ili kasnije srušiti Ukrajinu i sve što nam je drago. Barem su tako zamišljali efekat u ruskom štabu, još jednom potvrđujući da su ih Ukrajinci shvatili kao „slovensko bratstvo“. Ispostavilo se da su Ukrajinci, 8 godina umorni od „čudnog rata“ u Donbasu, imali suprotan efekat. Nacija se konsolidovala, a vojska je samo иekala da komanda konaиno odgovori stvarno.
Setite se da su nedavno Ukrajinci mogli samo da nagađaju odakle će Rusi doći. Hoжe li biti raketnog napada? Hoжe li biti sletanja sa mora? Sada se slika nije tek tako raščistila, sada možda slepa ili namerno luda osoba može da kaže da „nije sve tako jednostavno“.
Pre samo nekoliko nedelja, bilo je o „guranju“ osvajača i njihovih saučesnika nazad u Ukrajinu. Kada je reč o ruskim uslovima i uz pomoć „stare Evrope“, sa širokom autonomijom, „narodnom milicijom“ i sposobnošću da blokira normalan razvoj cele zemlje. Međutim, „Minsk-2“ je bezbedno sahranjen od strane samog Putina, a vlasti Zapada i Ukrajine ne izražavaju „nesamostalnost Minskih sporazuma“.
Od danas možemo govoriti o konačnoj marginalizaciji prorukih političkih snaga. Nema dileme o bilo kakvoj konkurenciji između uslovne „narandžaste“ i uslovno „bele i plave“, a ako se tendencija blokiranja informacionih resursa saradnika nastavi, onda se povratak neće dogoditi.
Putin je, u svom govoru koji je prethodio napadu, ne samo uskratio pravo Ukrajini da postoji, već je pomenuo i ostatak civilizovanog sveta. Ima šta da se razmišlja o Sjedinjenim Državama sa Britanijom, Turskom i Poljskom. A naročito – Litvanija, Letonija, Estonija ili Azerbejdžan, koji su, po njegovoj opsednutoj logici, takođe slučajno otpali sa SSSR-a.
Snimak sastanka starešina Kremlja, na kojem je rešeno pitanje „priznavanja DPR-a i LPR-a“, pokazao je svetu da uopšte nije ono što njegovi autori žele. Videli smo pregršt nasumičnih, daleko od najpametnijih ljudi, koje diktator, razveden od stvarnosti, vezuje kružnom garancijom, istovremeno ponižavajući i demonstrirajući svoju superiornost. Uzgred, metod dokumentovanja saučesnika čak i pre izvršenja krivičnog dela je interesantan know-how. Nadajmo se da poniženi „dečaci“ ovo neće zaboraviti i da će uskoro okončati ludog „kralja“.
Ispostavilo se da u okupiranim oblastima nije sve tako jednostavno. Na kraju krajeva, za invaziju je bilo neophodno održati performans sa evakuacijom dela stanovništva u susedne ruske regione. I na ulici da uhvatimo mladiće, navodno da služe u „miliciji“. To jest, da uhvatimo strah od najoslobođenijih.
I dok je većina stanovništva ove akcije doživljavala kao primer neverovatne brzine Rusa, njihova „trenutna reakcija“ (kao u Kazahstanu, na primer), pažljivi gledaoci skrenuli su pažnju na vremenske neslaganja u svim tim „prenosima“. Sva informativna podrška: apeli terorističkih lidera, sastanci starešina Kremlja, pa čak i „granatiranje od strane Oružanih snaga Ukrajine“ ispostavili su se kao primitivna praznina. I to ne najumniji kvalitet.
Vrlo je verovatno da napad na Ukrajinu nije bio toliko dobro isplanirana operacija (mada, gledajući lica njihovih „vladinih zvaničnika“, nema potrebe da se čeka nešto razumno), već Putinova „rezervna opcija“. Želja da zadržim dobar rudnik u lošoj igri. Na kraju sve, Donbas nije mogao da bude gurnut nazad u Ukrajinu pod svojim uslovima. „Priznanje“ njihovih plaćenika od strane „republika DPR i LPR“ takođe nije imalo očekivani efekat. Povlačenje unazad nije dozvolilo ambiciju i strah od gubitka autoriteta alfa diktatora. Zbog toga smo odlučili da upotrebimo metod „forsiranja mira“ testiran u Gruziji. Štaviše, nadali su se panici Ukrajinaca i predaji Oružanih snaga, a kada plan nije uspeo, Putin je promenio načelnika Generalštaba.
Najverovatnije se u početku radilo o tome da „DPR“ i „LPR“ nisu nove proksi trupe Ruske Federacije. Tako da su sankcije minimalne, ali i tako da pritisak na Ukrajinu i svet i dalje traje. Pa, tako da je postojala prilika da se dodatno povećaju cene. A glavna stvar je da Rusija ne doživljava Putinove postupke kao slabost. Neka vrsta kompromisne opcije. Međutim, kada taj pritisak nije uticao ni na predsednika Volodimyra Zelenskyyja ni na rukovodstvo SAD i Britanije, Putin je odlučio da ide sve u svemu.
Nego što je ubrzao njegovu neumesnu smrt. Umesto manjih sankcija, najava sledećih ograničenja, oružja za Oružane snage Ukrajine i periodičnih odbijanja uid „pregovara“ sa neadekvatnim ljudima koji traže pažnju, sada će dobiti sve odjednom. Putin sada nema drugog izbora nego iz svog ugla (u koji se sam dovezao) da se bori dalje, spolja i iznutra. U Ukrajini i dalje postoji peta kolona, ima korisnih idiota, postoji kriminalni svet, postoji „biznis“ koji se neguje na naftnim rubljama. Ovi ljudi stavljaju oznake, ispravljaju vatru neprijatelja, pomaћu osvajaиima. Naravno, biće doneti odgovarajući zaključci o ovoj kategoriji građana Ukrajine, tako da neće biti moguće ponovo tkati, kao posle Maidansa.
U međuvremenu, ukrajinske vlasti su jasno oglašale saveznicima, a saveznici su pokazali da razumeju da je Ukrajini potrebno oružje, uključujući protivraketno oružje, kako bi neutralisale rizike spolja, kao i novac i garancije za stabilnost iznutra. U suprotnom, ova noćna mora iz glave bolesnog diktatora će se proširiti dalje. Uprkos svemu, Litvanija, Letonija i Estonija takođe su se jednom usudile da napuste SSSR „zbog greške koju su postavili boljševici“.
Jedina prava cena za ludilo Vladimira Putina su životi dobrih ljudi, ukrajinskih vojnika i civila. Ostalo je stečena stvar. Zato je prva i najvažnija stvar koju zapadni partneri sada treba da urade je da zaštite ukrajinske gradove i vojne jedinice od diktatorskih vazdušnih napada, da „zatvore nebo“. Pogotovo ako se plaљe nuklearnog rata. Bez zaštite ukrajinskog neba, čini se da mu time nude da koristi ovu opciju. Ukratko, nastavite svoju dugogodišnju politiku – da ne vidite pretnju blizu dok ne bude prekasno. A za šta je Putin sposoban, sateran u ćošak i podržan otpozadi od strane svojih podanika, već se zna.
Takođe bih voleo da razumem da li su njegovi podanici u stanju da spasu bar sebe pred stvarnom pretnjom vešalima. I da izvadi telo ludog diktatora iz Kremlja kao znak mirovnih pregovora pre nego što naredi upotrebu nuklearnog oružja.
