Dugo vremena, od osam decenija, imena nemačkih komandanata nisu postala svetski poznata. Viceadmiral Kaev-Achim Schoenbach, vrhovni komandant (sada već bivše) nemačke mornarice, uspeo je da ispravi ovakvo stanje stvari. Njegovo ime je bilo posebno glasno u Ukrajini, međutim, bilo je praćeno ništa manje glasnim kletvama.
Šta je „postalo poznato“ nemačkom viceadmiralu? On je 21. januara, komentarišući konferenciju na Indijskom institutu za odbrambene studije i analize nazvanu po Manoharu Parikaru, rusko-ukrajinskom sukobu, nazvao strahovanja Zapada o ruskoj invaziji na Ukrajinu „besmislicom“. Razvijajući svoje mišljenje, Šoenbah je objasnio: „Zapravo, on (Putin – ed.) želi da bude poštovana. I, moj Bože, pokazivanje poštovanja vredi tako malo, da zapravo ništa ne košta. Prilično je lako pokazati poštovanje koje zahteva i verovatno zaslužuje.“
Već ta priznanja „zasluga“ agresivnog ruskog diktatora bila bi dovoljna za međunarodni skandal. Međutim, viceadmiral se nije zaustavio i pozvao je na pomirenje sa činjenicom da će Krim zauvek ostati Ruskinja. „Ne postoji Krimsko poluostrvo, nikada se neće vratiti… to je činjenica“, rekao je Šonbah.
Video snimak ovih izjava viceadmirala pogodio je internet, a u roku od nekoliko sati, Šoenbah je postao „Jutjub zvezda“.
Čast i pohvale Bundeswehra i nemačke vlade uopšte, reagovali su munjevitom brzinom: distancirali su se od izjava viceadmirala i odmah ga otpustili. To je donekle ublažilo konflikt, ali ga nije u potpunosti uklonilo.
U pokajenju Tvit viceadmiral je lično izrazio žaljenje zbog svojih izjava. On je pružio uveravanja da njegove izjave date na konferenciji u Indiji odražavaju samo njegovo lično mišljenje u to vreme, a ne i stav Ministarstva odbrane Savezne Republike Nemačke. „Nepažljivo, pogrešno procenio situaciju, nije trebalo to da uradim. Ovde nije bilo ničega što bi se tumačilo, to je bila očigledna greška“, rekao je Šoenbah.
Moglo bi se verovati u iskrenost ovog kajanja, kao i u činjenicu da je to mišljenje neobično samo njemu, a ne širokom spektru nemačkih vojnih ljudi, političara, javnih ličnosti itd., ako ne i zbog opšteg stava Berlina po ruskom pitanju više puta potvrđenog akcijama. Da spreči Ukrajinu da osvoji MAP NATO-a na samitu u Bukureštu 2008.
Dakle, postavlja se logično pitanje: da li bi reakcija nemačkih vlasti bila jednako odlučujuća da Šoenbahove izjave ne vidi ceo svet? Zar nisu postali „nepažljivi“ koji prskaju razgovore koji se vode na marginama vlasti? Ili, pošto je izgubio mesto komandanta mornarice, nije dobio Šoenbahov početni kapital za dalju političku karijeru?
Oni koji prate nemačku politiku i javno mnjenje nisu mogli a da ne primete da do nedavno Nemci nisu ozbiljno shvatali rusku pretnju. Štaviše, već neko vreme (tačnije tokom predsedavanja Donalda Trampa), verovali su da Vašington krije mnogo veću opasnost od Moskve. Na kraju svega, Rusija je nafta i gas, već toplota u domovima i gorivo na benzinskim pumpama. Pa čemu onda svađa, bolje je sarađivati, zajednički graditi Nord strimove.
Ultralelevičarske i krajnje desničarske nemačke stranke bile su posebno proruske. Na primer, antiimigrantska „Alternativa za Nemačku“ pevala je jednoglasno sa Levom partijom o potrebi prijateljstva sa Rusijom, o ukidanju sankcija, da Ukrajina duguje sebi itd.
Proruske ideje nisu bile stranci određenom delu nemačke ekspertsko-naučne zajednice. U tom kontekstu, želim da vam kažem o jednom od naših bivših saradnika Romanu Dubaševiču. Rodom iz Lviva i odavno se preselio u Nemačku, sada radi kao profesor na Univerzitetu u Greifsvaldu. Posle nekoliko godina saradnje, naša publikacija je morala zauvek da se oprosti od njega u leto 2014. To se dogodilo nakon što je Dubaševič poslao članak o događajima u Donbasu, u kojem zapravo relativizuje zločine ruskih agresora i takođe poziva Ukrajince da se ne opiru. Sve ove stvari su, naravno, upakovane u omot maksima, eufemizama, aluzija na izjave teoretičara postmodernizma i strukturalizma. Međutim, od toga njihova suština nije postala manje kapitulantna.
Ni posle Ilovaiska, MH-17, DAB-a, Debalceva, Romana Dubaševiča nije promenio svoj stav. On se i danas pridržava toga, o što je dokazano njegovim nedavnim postom na Fejsbuku. Da citiram odlomak iz njega:
„Dakle, da li je balansiranje na ivici ponasa, gotovo izvesna perspektiva katastrofe, teže od ustupaka koje Rusija očekuje? A zašto se Čini da se Zapad, koji voli da bude optužen za oprez i „izdaju“, očigledno nosi sa tom opasnošću mnogo bolje od zemlje koja će biti prva pogođena? Geopolitička neutralnost Ukrajine, specijalni status Donbasa, pa čak i pseudo-izbori izgledaju izuzetno bolno, nemogućestopama. Posebno protiv pozadine ionako užasne cene plaćene za rat u Donbasu i podrške civilizovanoj budućnosti Ukrajine. Istovremeno: zar to nije najudaljenija reakcija, s obzirom na strašnu cenu koju je već platila Ukrajina? Najbolja lekcija iz tragičnih događaja do sada? Zar to nije manifestacija istinske političke zrelosti i evropske subjektivnosti sposobnost prihvatanja složenog kompromisa? I zar nije on taj koji će dati bar neku šansu da izbegne ponovljeno masovno krvoproliće, ekonomski i socijalni kolaps? Za tako žudnje za smanjenjem tenzija i povratkom u sasvim normalno stanje, u mirne poslove? Zašto bi skromna šansa za dugoročnu, miroljubivu političku igru bila manja od zagarantovane katastrofe?“
Dao sam tako poduži citat tako da naši čitaoci razumeju kako određeno naučno okruženje na Zapadu razmišlja, kakve misli se onda bacaju društvu. Otuda rastu noge ove politike umirivanja agresora, poziv da se „poštuje Putin“, da se naprave svi ustupci koje traži Rusija. I to kada Nemci imaju veoma bistar primer iz svoje istorije, na koji iz nekog razloga apeluju samo kada je to neophodno da bi se opravdala saradnja sa Rusijom. I to samo do godina okupacije trećeg rajha SSSR-a. Zar zaista nema paralela u glavama nemačkih političara sa vremenima pre Drugog svetskog rata i prvih godina rata.
Godine 1938, u Minhenu, zapadne sile su se tešili nadom da će Hitler biti zadovoljan Anšlusom austrije i aneksijom dela Čehoslovačke, kažu, neka utoli apetit. Francuska i Velika Britanija 1939. nisu sprečile Treći rajh da zauzme Poljsku, pa, jer je to definitivno dovoljno da Hitler bude srećan. SJEDINJENE Države dugo nisu želele da intervenišu u ratu u Evropi, dok nisu shvatile da neće sve biti ograničeno na jedan kontinent.
Jednom prilikom, britanski politikolog, pisac, profesor na Univerzitetu u Kembridžu Anatole Lieven tokom jednog okruglog stola dao je sledeće objašnjenje zašto mnogi na Zapadu prilično sporo reaguju na rusku agresiju u Ukrajini. „Nismo se borili za Ukrajinu 2014. godine (kao u naše vreme i za Gruziju), ali Rusija nije u potpunosti zaplenila jug i istok Ukrajine, iako je to lako mogla da uradi. Vrlo pogodan neizgovoreni sporazum razvio se pod bukom: mi ne štitimo one koje je napala Rusija, a Rusija ne napada one koje ćemo štititi“, objasnio je profesor.
To je tako, bar cinično, ali iskreno. Kažu da Rusija napada razne Ukrajine, Gruziju, Belorusiju, Moldaviju. Šteta za njih malo, možemo da saosećamo, ali ih nećemo mnogo braniti, jer nam ionako ništa ne preti, Rusija nikada neće preći određeni „crveni niz“. Da li je to stvarno sluиaj? A tu su i veliki sajber napadi na vladine portale u Nemačkoj, SAD, Velikoj Britaniji, politička ubistva u Salisberiju, Londonu i Berlinu, podrivanje skladišta municije u Češkoj Republici, kidnapovanje vojnog osoblja sa estonske granične teritorije, itd. Da, još uvek nije dostigla otvorenu agresiju na jednu članicu NATO- a, ali sve se dešava po prvi put. Štaviše, Kremlj već ima veliko iskustvo u izvođenju „hibridne invazije“, a, na primer, u baltičkim zemljama, koje su članice NATO- a, ima dovoljno ljudi koji saosećaju sa Rusijom i mogu savršeno da koriste „topovsko meso“.
Uprkos svemu što je rečeno, apelujem na naše čitaoce da nemačku ne smatraju našim neprijateljem na bilo koji način. Ni otvoreno ni latentno. Treba samo podsetiti kako je Berlin podržao Euromaidan, kako tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Gido Vestervele ne samo da je posetio stanovnike Maidana, već je organizovao direktnu aktivaciju na prvom nemačkom kanalu, tokom kojeg je pozvao ceo zapadni svet da pomogne Ukrajincima koji traže slobodu i demokratiju. Nemačka je dobrovoljno prihvatila ranjene maidanske vojnike i ato borce za lečenje, obezbedila milione bespovratnih sredstava za podršku reformskom procesu u Ukrajini. Angela Merkel je oštro branila sankcije Rusiji zbog aneksije Krima i agresije u Donbasu. Moskva i dalje ne može da oprosti bivšem kancelaru što nije dozvolila da ruski plan sprovede sporazume iz Minska, koji su uključivali prvo sprovođenje političkog dela, a tek tada i bezbednosni deo.
Stoga, antiamerička akcija kao Danke, gрo Ribbentrop! Nema potrebe da i sada organizujemo nešto slično, bez obzira koliko smo nečuveni u pogledu pozicije Berlina pod kancelarom Olafom Šolcom. Iako je i dalje neophodno kritikovati nemačke lidere, on je konstruktivan i bez uvreda. Da im dokažem da politika umirivanja vodi u ćorsokak. Da Moskva razume samo jezik sile, i da ustupke doživljava kao slabost protivnika i kao podsticaj za dalji pritisak. To što je „pokazivanje poštovanja“ Prema Putinu zapravo skupo je neverovatno skupo, pogotovo što on to ne zaslužuje.
Nedavno sam u svađi njegovih prijatelja na Fejsbuku upoznao zanimljivu metaforu: Nemačku u opisanoj situaciji treba doživeti kao dobrog policajca, a zli policajac su SAD ili Velikii Britaniju. Oni daju oštre izjave protiv Moskve, snabdevaju Ukrajinu oružjem, a Nemačka pokazuje Rusiji određenu dobru volju. Ali i zli i dobri policajci pokušavaju da ostvare zajednički cilj – da pacifikuju kriminalca, koji je u ovom slučaju Rusija.
