Konačno, slika je počela da se manifestuje i može se manje-više razumeti zašto je rusko rukovodstvo prkosno prebacilo trupe pred celim svetom sa Dalekog istoka na ukrajinske granice. Sve to, čini se, nije ništa drugo do „forsiranje mira“ – pokušaj da se „nabije nesputano“, to jest okupirana područja regiona Donetsk i Luhansk nazad u Ukrajinu. Zapravo, imamo još jednu želju da stisnemo sporazume iz Minska i trajno lišimo Ukrajinu budućnosti. To potvrđuju sveži „informativni pljuskovi neimenovanih izvora iz Jelisejske palate“, koji „najavljuju“ direktne pregovore između Kijeva i militanata privremeno okupiranih teritorija.
Ako je to tačno, onda svi ostali manevri kako svetskih političkih igrača tako i domaćih „spasilaca očne zemlje“ izgledaju vrlo logično i na nekim mestima čak i promišljeni. Mada nema mnogo koraka napred.
Za Rusiju, ovo bi bila prava, a ne ilusorna pobeda. Prvo, pošto je izbegla okupaciju dodatnih teritorija, Moskva ne bi spustila svoju reputaciju ispod sadašnjeg nivoa. Za rusko biračko telo bilo bi moguće „prodati“ zaštitu stranih sunarodnika bez krvavog masakra sa „bratskim narodom“. Za dijalog sa Zapadom to je u stvari najbolja opcija – rešavanje sukoba pod sopstvenim uslovima, ali bez potpune invazije. I što je najvažnije – pretvaranje Ukrajine u neku vrstu mega-Bosne, ne možete brinuti da će Kijev postati primer za rusko društvo. Decenijama će biti moguće podržati korumpirane lopove na vlasti, podstaći regionalne sporove, posmatrati konfrontaciju između proruske i prozapadne oblasti društva.
Prema ovom scenariju, postoji logika u postupcima evropskih političara. Zašto se opirati Rusiji ako je moguće obezbediti „neutralni status“ za spornu teritoriju? Velika tampon zona sa jeftinom radnom snagom, poslovnim prilikama i menadžerima sa kojima uvek možete da „pregovarate“. Ali to je samo jedna strana novčića. Druga stvar koja nema nikakve veze sa profitom je da ne doživljavaju svi u Evropi Rusiju, Ameriku i ostatak sveta koliko mi. Penzionisani nemački viceadmiral izrazio je ono što nije neka vrsta anomalije za zapadne Evropljane. Da je Rusija velika evropska hrišćanska zemlja koja bi mogla da postane saveznik u sukobu sa Kinom. Tome možemo dodati i nesrećnu činjenicu da Moskvu vode ljudi koji podržavaju konzervativne ideje, koji se plaše i ne prihvataju modernu liberalnu politiku i koji Putina vide kao „poslednjeg branioca evropskih vrednosti“. I ima mnogo takvih ljudi, a ovo je važna izborna niša. A za ovo biračko telo izbor između Moskve i Vašingtona nije tako očigledan kao za Ukrajince.
Imajući to u vidu, Ukrajina je veoma, veoma srećna što se Amerika „vratila“ i što treba da povrati svoj uticaj i reputaciju posle Avganistana na hitan način. Da nije bilo podrške Vašingtona i Londona, što je inspirisalo celo istočno krilo NATO-a, ukrajinske vlasti ne bi bile srećne. Maksimum kojem bi se neko mogao nadati je da zapreti Berlinu i Parizu milionima izbeglica, ekološkom katastrofom, „Somalijom na granicama EU“ i prekidima u snabdevanju gasom preko rute Rusija-Nemačka. Uzgred, nije mogla da radi sa ovim drugim, s obzirom na spremnost da pokrene Nord Stream 2. Međutim, sada, uz vojnu podršku bez presedana, Ukrajina može efikasnije da se raspravlja u dijalogu sa Moskvom, Berlinom i Parizom.
Ne zaboravimo na unutrašnju ukrajinsku situaciju. Svi pokušaji Moskve ne bi mogli ni teoretski da ostvare cilj da nije podrške „pete kolone“ i „korisnih idiota“. Koji, u potrazi za izbornim bonusima i nadom da će sedeti na budžetskim tokovima, kritikuje vlasti zbog, kako kažu, nepravilnog prihvatanja vojne pomoći saveznika. Kako se dogodilo da se „izdajnicima“ i „agentima Kremlja“ dodele raketni sistemi je retoričko pitanje.
Dakle, ako nas logika događaja navodi da proguramo Minske sporazume, moramo da imamo na umu nekoliko važnih stvari. Konkretno, da postoje sile koje ne bi trebalo da budu zainteresovane za to, to su Sjedinjene Države, Britanija, Baltičke države i istočna Evropa. Bivši imaju svoje globalne interese i planove za Ukrajinu kao sredstvo, a ne kao balast, dok ovaj drugi oseća stvarnu pretnju. Ne bi trebalo da postoji interesovanje za transakcije i ukrajinsku moć koja može da ode u istoriju kao ona koja je „bila u stanju da uzvrati“. I ostanite u fotelji, jer, pošto ste potpisali sumnjive papire sa militantima, nemoguće je ne zakopati rejting.
Postoje snage koje su definitivno zainteresovane za slabljenje Ukrajine kroz inkorporaciju okupiranog dela Donbasa – Rusije i proruski političari. Za njih je ovo povećanje izborne baze i neosuđenih ruku.
A ima i onih koji nisu baš „za“, već u svetlosti Realpolitika spreman da iskoristi posledice. To su, koliko god nesrećno bilo priznati, uticajni zapadnoevropski političari i čitava galaksija domaćih. Bivši nisu spremni da rizikuju, „nerviraju medveda“, a takođe ne smetaju ulaganjuVuna. Pogotovo što je „Amerika daleko, a oni žive ovde“. Ovo poslednje može smatrati šansom da se „spasi“ Ukrajina ili ono što će ostati od nje. Nadamo se da je ovo banalna glupost, a ne svesna pozicija.
Šta bi ukrajinsko društvo trebalo da razume? Pored činjenice da nije uvek veći patriota onaj koji ima više izvezenih košulja. I ta vojna pomoć neprijateljskim agentima nije prihvaćena.
Pre svega činjenica da zapadnoevropski političari nisu personifikacija celog svog društva. Oni predstavljaju neke njegove delove. Pitanje Ukrajine nije prioritet u Francuskoj, Nemačkoj ili Britaniji. Logika delovanja zapadnih političara nije uvek diktirana čekom gazproma. Prema tome, kada neko u Nemačkoj ne govori o Rusiji na način na koji mi želimo da čujemo, to ne znači da su svi Nemci potomci sovjetskih silovatelja iz 1945. koji dobijaju novac od Rusa, a uopšte „nacista koji su potpisali Pakt Molotov-Ribentrop“. To, između ostalog, znači da su neke naše diplomate sve ove godine radile nešto pogrešno i da treba bolje da radimo sa zapadnim građanima.
Nemoguće je protraćiti stvarnu šansu i poništiti budućnost zemlje, vođena emocijama, simpatijama/antipatijama ili tradicionalnim ukrajinskim političkim „bušenjem krema društva“. A ulozi su veoma veliki – ne samo da možete da se borite protiv Rusije, već i da postanete „vaši momci“ za Amerikance i Britance. Na kraju svega, poznato je da ljudi saosećaju sa onim kojem pomažu. Sada nam pomaћu.
Moramo biti spremni za razne informativne napade. U poređenju sa tim koje bi izjave hrvatskog predsednika ili „izvora bliskih francuskoj vladi“ izgledale kao „cveće“. Zato ne treba žuriti sa „svrgavanje kriminalnih vlasti“, pošto se može ispostaviti da bez legitimne moći radnici vojnog transporta više ne lete u zemlju i ne donose skupe rakete.
