Kako objasniti najviši nivo eskalacije tenzija protiv Ukrajine od strane Rusije? A dugotrajna priroda ruske ucene i ekstremni, neadekvatni zahtevi Rusije prema zapadnom svetu? Teško je poverovati, ali glavni razlozi leže na poziciji i neprelaznosti predsednika Volodymyra Zelenskyja i najnovijeg reformisanja snaga u svetskoj politici. Odmah ću napraviti rezervaciju da ne govorimo o ličnoj harizmi ili posebnim veštinama Zelenskog. To je stvar njegove nepristrasnosti u starom sistemu i, izvinite zbog banalnosti, njegove lične iskrenosti. Voleo bih da čitaoci ne izgube interesovanje za članak posle takve izjave, uzimajući je kao još jednog panegirika upućenog Zelenskom. Slično tome, poželjno je da se kritička analiza perioda Porošenkovog predsednikovanja ne doživljava kao pojedinačni napadi na njega.
A sada preрi na stvar. Sve vreme pre izbora nesatematičnog Zelenskog, Rusija je imala „poseban“ uticaj na skoro svakog uticajnog političara u Ukrajini. Bilo je trenutaka kada su predsednici skoro naoružali marionete lutaka Kremlja. Na primer, Janukovič je bio posebno ranjiv ne samo zbog svoje kriminalne prošlosti, nego i zbog uticaja korisnika iz Partije regiona i činjenica o korupciji velikih razmera. Kompromitujući dokazi u rukama Kremlja uvek su bili pouzdano sredstvo kontrole nad ukrajinskim političarima i politikom.
Olakšavajući izbor kriminalca Janukoviča na mesto predsednika Ukrajine, Putin je tako ponizio Ukrajinu i oduzeo joj svaku nadu u evroatlantske integracije. Istovremeno, on je pokazao ličnu averziju koju hebist može imati prema kriminalcu. Međutim, kada je čak i Viktor Janukovič, pošto se ušunjao, počeo da pokazuje znake nezavisnosti, pokušavajući da potpiše Sporazum o pridruživanju, Kremlj je prešao na radikalnije akcije.
U vreme predsednika Janukoviča Rusi su „preuzeli kontrolu“ nad najvažnijim odbrambenim i bezbednosnim institucijama. Oni su preplavili važne državne institucije svojim narodom i održali „prozivku“ među poznatim političarima. Dovoljno je opozvati izvesnog Dmitrija Salamatina, ruskog oficira koji se infiltrirao kroz Partiju regiona u ukrajinskom establišmentu. Sada je teško zamisliti, ali ovaj ruski državljanin uspeo je ne samo da bude izabran u Verkhovnu Radu iz Ukrajine, da vodi državni sekretar „Ukroboronprom“ pa čak i da postane ministar odbrane Ukrajine. U skladu sa tim, postao je član Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu. Glavni zadatak ove „krtice“ bilo je zanemarivanje odbrambenih sposobnosti zemlje i kolaps relevantnih institucija.
Tada je u Ukrajini napredovao jedan od glavnih ruskih scenarija – kolaps Oružanih snaga Ukrajine, kako ta zemlja ne bi bila u stanju da se odbrani u slučaju spoljne agresije, i gigantskog povećanja finansijskih sredstava ministarstvu unutrašnjih poslova – za suzbijanje mogućih unutrašnjih nemira i pobuna. Skoro svi poslanici Verkhovne Rade, bez obzira na političko opredeljenje, koji su glasali za takav državni budžet, uključeni su u sprovođenje takvog scenarija. U istoj veni neophodno je razmotriti prethodne izdaje ukrajinskih visokih zvaničnika ukrajinskih državnih interesa. Govorimo o ugovoru o vezanom gasu koji je Julija Timošenko potpisala sa Vladimirom Putinom početkom 2009. U oba slučaja reč je o korupciji na najvišem državnom nivou (gasu) i korišćenju potencijala Rusije za unutrašnje obračune u Ukrajini.
Zbog zajedničkih korupcionaških šema i sumnjivih političkih veza gotovo svi najviši ukrajinski političari bili su „pitomi“. Ako tome dodamo oligarhični faktor sa njihovim štićenicima i apetitima, onda Ukrajina nije imala skoro nikakve šanse za nezavisnu, dostojanstvenu budućnost. Oligarsi i menadžeri Putinovog novca u Ukrajini spretno su promešali iznureni špil političkih karata. Ratovi i sporovi ponekad su se pojavili između nekoliko prenaglašenih ukrajinskih političara povezanih sa specifičnim klanovima, kao i korumpiranih zvaničnika koji su im služili. I to je pokazalo slabu nadu za Ukrajince da će se te elite samouništiti. Sam sukob, koji je nastao zbog preteranog bogaćenja janukovičove porodice, doneo je ozbiljnu konfrontaciju među moćnicima ukrajinskog sveta.
Konvencionalno, te sredine mogu da se podele na one koje su težile autonomnijem iskorišćavanju Ukrajine od Moskve, i one koje su videle samo formalnost u ukrajinskoj državnoj nezavisnosti. Da se dugo ne bih zadržavao na ovim aspektima, moram da kažem da je Petro Porošenko pripadao takvim patriotama. Znatno se razlikovao od Rinata Ahmetova i Dimitrija Firtaša. Porošenkove neverovatne ambicije i želja da uđe u pravu ligu oligarha poslužile su mu kao prava motivacija u borbi za vlast. Porošenko je uspešno iskoristio činjenicu da je protiv pozadine otvoreno proruskih političara i najviših državnih zvaničnika izgledao najatraktivnije. I nakon što je uspeo da uskladi svoje dalekosežne planove sa Dmitrijem Firtašem, Putinovim čovekom, pitanje jePorošenkova išerava politička budućnost je rešena.
Nemamo razloga da verujemo da su Rusi pritisli Porošenka koristeći neki neverovatan kompromis. Upravo su videli svog čoveka u njemu. Iskoristili su njegovu pohlepu i indiskreciju u njegovim metodama. Izračunali smo algoritam njegovih postupaka i shvatili da se on neće boriti protiv sistema, već ga jednostavno voditi. Od tog trenutka Porošenko je postao najprofitabilniji političar i predsednik Rusije u Ukrajini. Rusi od tada znaju na koje poluge da izvrše pritisak da predsednik Porošenko pristane na njihove zahteve. Tada je Porošenko postao predsednik da je Rusija pokrenula neviđenu ucenu Ukrajine pretnjama direktnom intervencijom.
Rusija je vršila pritisak i ucenjivala ne samo Ukrajinu, već i Sjedinjene Države i EU. Paralizovani takvom arogancijom, zapadni političari su, umesto da daju dostojan opovrgavanje i postavljanje agresora na svoje mesto, pribegli politici umirivanja agresora. Istovremeno, prisiljavajući Angelu Merkel i Fransoa Olanda da ubede Ukrajinu da pristane na Putinovu opciju. Kao što je usledilo iz Olandovih memoara, Porošenko se takođe nije mnogo trudio da zaštiti interese Ukrajine. I na čudan način pristao je na potpisivanje minskih sporazuma. Istovremeno, svaki put kada je pogrešno informisao ukrajinsko društvo da uslovi nemaju silu, da nemaju specifične obaveze.
Kako se kasnije ispostavilo, potpisani uslovi bili su jednaki kapitulaciji na ukrajinskoj strani. Porošenko se nadao da će jednostavno odložiti vreme i da neće ispuniti uslove sporazuma. Glupost ove pozicije bila je u tome što bi za kratko vreme Rusija uspela da ubedi svet da je Ukrajina kriva za sve. Da je ona ta koja ne ispunjava svoje obaveze.
Istovremeno, Rusija je ubacila Porošenka u partnere starog poznanika Viktora Medvedčuka. Zajedno sa Medvedčukom i uz posredovanje Medvedčuka, Porošenko je počeo spretno da komunicira sa Kremljom. Rusi su povratili uticaj na ukrajinsku politiku, informativni prostor i zaplenili strateške industrije. Kao što je, na primer, snabdevanje tečnim benzinom i dizelom. „Umor“ od Ukrajine pojavio se na Zapadu, jer je bilo očigledno da Porošenko sabotira reforme i obavlja zajedničke poslove sa Medvedčukom. Da Ukrajina tajno kupuje ugalj od terorista iz takozvanog LPR-DPR-a. Da Porošenko ima direktnu komunikaciju sa Putinom.
Na čudan način, ili po volji oligarha nezadovoljnih Porošenkom, glumac Volodijmir Zelenski ušao je na političku scenu iz pozorišta. Da budem iskren, Porošenkov tim i Rusija su „prevideli“ takvu pretnju. Izbor nestematičnog Zelenskog za predsednika razbio je sve ranije postojeće mehanizme uticaja na Ukrajinu. Jedina nada Rusa i Porošenka bila je da će Zelenski, u nedostatku iskustva i relevantnih kvaliteta, sve urušiti u prvim mesecima. Štaviše, Porošenko je uložio mnogo napora da se početak Zelenskog pretvori u katastrofu. I to uprkos činjenici da su anarhija i anarhija u to vreme ugrožavale samo postojanje Ukrajine. Tada je Zelenski morao da se bori na dva fronta: protiv Putinove Rusije i za kontrolu nad situacijom u zemlji.
Nakon što je Zelenski uspeo da formira novu međunarodnu koaliciju podrške Ukrajini, kako bi formirao dobar vladin tim, Porošenkove šanse za povratak na mesto predsednika su svedene na minimum. Zelenski samouvereno vodi proukrajinsku politiku i nema ličnih sebičnih tragova. Takođe nema Merkelove kojoj je Porošenko otpisao sve svoje sporazume sa Putinom. Anđela se ponudila i insistirala. Ne postoji Porošenko koji nije bio direktan agent Rusije. Ali ko je postao najzahvalniji predsednik u razvoju ruskih specijalnih službi.
Otvoreni ruski agent Viktor Medvedčuk je takođe neutralisan. Njegova antiukrajinsko medijsko carstvo je skoro likvidirano. Neko vreme, Rusija je pokušavala da zapreti zbog toga, ali nije mogla ništa da uradi. Tako je počela likvidacija ruske mreže, čije su aktivnosti imale za cilj rasturanje ukrajinske države. Porošenka su branili glavni ruski propagandisti, agenti uticaja pa čak i direktor spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije Sergej Nariškin. Rekao je: „Porošenkova ličnost je svima nama dobro poznata. Ova prljava unutrašnja kampanja unutar Ukrajine, naravno, ne podiže ugled aktuelnog kijevog režima. Ne bih želeo da dajem dodatne komentare.“ A ovo nije da kompromitujemo patriotu Porošenka. I da nastavimo da zajedno potresamo Ukrajinu. Zato što će istraga i sud otkriti svetu mnogo sramnih tajni.
Činjenica da Rusija nikada nije pronašla „zajednički jezik“ sa Zelenskim, kako je uspela sa Porošenkom, navela ju je da preduzme ekstremne mere i po drugi put počne da ucenjuje ceo svet, preteći da će izvršiti invaziju na Ukrajinu. Samo što se ovog puta Putin ozbiljno preračunao. On uopšte nije očekivao tako učvršćivanje odgovora zapadnog sveta. I predsednik Ukrajine više nema svoj privatni interes, osimtalenat za interese države. To dodaje optimizam u oporavku ne samo ukrajinske već i međunarodne politike. Moramo da podnesemo ovu bitku zajedno.
