Mikola Gluљиenko. Spoljnoobaveštajna služba objavila je dokumenta o životu umetnika

U Lvivu, u dve zgrade Narodnog muzeja odjednom, izložba slika Mikole Gluščenko trajaće još nekoliko dana. Bez simniva, trebalo bi da odete da vidite njegov rad. Štaviše, Mikola Gluščenko je zanimljiva ne samo u pogledu umetnosti, već i u vojnoj špijunaži.

Umetnikov život je kao špijunski roman. To se znalo i ranije, ali povodom 120 godina od rođenja umetnika, koji je proslavljen u septembru, Spoljnoooslobađačka služba Ukrajine deklasifikovana i javno objavljena dokumentima koji rasvetljavaju malo poznate i još uvek kontroverzne stranice života umetnika.

Od Denikina do Dovženka

Mikola Gluščenko rođena je 17. Godine 1918. diplomirao je na Komercijalnoj školi u Juzivki (sada Donetsk). Posle oktobarskog puča služio je u dobrovoljnoj vojsci generala Antona Denikina. Stažirao je u Poljskoj i odatle pobegao u Nemačku. Studirao je u studijskoj školi Hans Baluszek u Berlinu (1920). 1920–1924 studirao je na Berlinskoj višoj školi likovnih umetnosti u Šarlotenburgu. U tome su mu pomagali Hetman Pavlo Škorpadski, profesor Roman Smal-Stocki, pisac i političar Volodymyr Vynnychenko.

„Autoportret“, 1923

Iz Berlina Gluščenko se preselio u Pariz (1925–1936), gde je na kraju stekao slavu kao vrhunski umetnik.

Kako je Nikolaj Gluščenko došao u Francusku poznato je iz mnogih izvora, uključujući i samog umetnika. Ali u obaveštajnim arhivama postoje dokumenti koji detaljno opisuju te događaje. Tako je u dokumentu pod nazivom „Autobiografija izvora“, napravljenom na pisaćim mašinama, Mikola Gluščenko istakla: «… Godine 1918. pridružio se Beloj armiji u Beloozerkom puku kao privatnik. Početkom 1919. unapređen je u podoficire. Sa jedinicama generala Bredova povukli su se u Odesu, onda – preko Tiraspola – Krakov – Lviv. Stažiran u Šelkovu. Tamo je proveo oko 3 meseca i pobegao u Berlin krajem 1919. Živeo je u Berlinu do 1924.“

Gluščenkova autobiografija

Drugi dokumenti ukazuju da u predmetu General Bredov Borio se protiv Crvene armije. Dva puta je pobegao iz logora Šelkovski: tokom prvog pokušaja privela ga je poljska policija u blizini poljsko-nemačke granice.

Gluščenko je u Berlinu zvanično apelovao na konzularno odeljenje ambasade SSSR-a sa zahtevom da mu se dodeli sovjetsko državljanstvo, jer je želeo da se vrati u domovinu. Sekretar konzularnog odeljenja Oleksandr Dovženko sastao se tada sa njim, sa kojim su posle dugo održavali prijateljske odnose.

Gluščenko nikada nije dobio državljanstvo i 1925. se preselio u Pariz. Tamo je dobio pasoš državljanina SSSR-a. Tada se našao na polju viđenja sovjetske strane obaveštajne službe.

Izviđački umetnik

Arhivski dokumenti detaljno govore o umešanosti Mikole Gluščenka u rad za sovjetsku stranu obaveštajnu službu. U januaru 1931, umetnik je napisao pismo Sveukrajinskom društvu za kulturne odnose (VTKZ) sa predlogom da se organizuje umetnička izložba slika ukrajinskih imigranata koji žive u Parizu u Karkivu i Kijevu.

On je u pismu dodao da postoji oko 25 takvih umetnika, dodao je on. Gluščenko je istakao da bi svi oni želeli da izlože svoje radove u sovjetskoj Ukrajini i da su čak spremni da kreiraju radove na radnim i seljačkim temama posebno za to. Ponudio je: „Imam ličnu želju da organizujem svoju izložbu u ukrajinskom SSR-u. Imao sam svoje izložbe: Berlin (1924), Pariz (1926, 1927, 1929), Rim i Milano (1927), Ostende (1928), Stokholm (1930), Bucarești (1930), Limoges (1931), Prag (1931), ne računajući veliki broj grupnih nastupa u Parizu i inostranstvu. Razumete moju veliku želju sovjetskog slikara da napravi izložbu u svojoj zemlji.

Gluščenko je u pismu govorio o 25 umetnika koji žele da izlažu u Ukrajini i dodao spisak

Gluščenko je u pismu govorio o 25 umetnika koji žele da izlažu u Ukrajini i dodao spisak

Ovo pismo je dovelo do činjenice da je na Gluščenku započet slučaj „Umetnik“ i da je počeo da prikuplja informacije. Ubrzo se saznalo da u Karkivu, tada glavnom gradu ukrajinskog SSR-a, žive njegova majka, otac, brat i sestra, kojima redovno šalje pisma i pakete. Od tada su sva pisma, pre nego što su udarila adresu, bila u rukama Čehista.

Ministarstvo spoljnih poslova Državne političke uprave ukrajinskog SSR-a bilo je prilično zainteresovano za sposobnosti Gluščenka. U februaru 1931, Karkiv Čekisti su poslali pismo Moskvi, u kojem je, posebno, navedeno: „Treba napomenuti da Gluščenko ima opsežne veze između ukrajinske emigracije u Parizu, a njegova brojna putovanja u Evropu čine da ga pozovu da razgovara u Berlinu ili na drugom zgodnom mestu“.

Prema planu regrutacije, umetniku je ponuđeno da poseti plenipotencijarnu predstavništvo SSSR-a tokom svoje lične izložbe u Pragu kako bi pregovarao o organizaciji izložbe pariskih umetnika u ukrajinskom SSR-u. Razgovor o regrutovanju trebalo je da vodi radnik sovjetske rezidencije na pseudo „Stepan“.

Nikolaj Gluščenko

Ali niљta se nije desilo u Pragu. Zbog toga su odlučili da održe sastanak sa umetnikom u Parizu. Prema arhivskim dokumentima, sproveo ga je isti „Stepan“. Odlučeno je i da se odloži dolazak umetnika u Ukrajinu, jer se u dokumentima mnogo pominje da će biti korisniji u inostranstvu.

Ova odluka je, u stvari, spasila Gluščenkov život. Na kraju svega, mogao bi da se vrati u SSSR i podeli sudbinu hiljada potisnutih povratnica i kolega u umetnosti.

Umesto toga, 1933, odnosi sa njim su dokumentovani kao strani agent sovjetske obaveštajne službe.

Kontakti sa Gluščenkom su bili zaverenički. U prepisci je prošao kao „Umetnik“ i kao „Jarema“. Takav je bio pseudonim njegovog agenta. U SSSR-u, umetnik je radio kao zvanično (izvršio je mnoga naređenja sovjetske ambasade u Parizu, posebno, napravio je seriju portreta francuskih simpatizera Sovjetskog Saveza – Romaina Rolanda, Anrija Barbusa, Marsela Kasena, Pola Signaka i drugih). Ovo je oduvek bilo poznato.

Ali postojao je i skriveni deo njegove aktivnosti, koji se sastojao u prikupljanju i prenošenju informacija o predstavnicima emigracije.

Tada je, prema arhivskim dokumentima, imao zadatak da obnovi kontakte sa rukovodećim krugovima ukrajinske emigracije, sa kojima se lično upoznao. Naročito se, kako se veruje, radi o nadzoru Nad Viničenkom.

Nema informacija o izvlačenju naučnih i tehničkih informacija, kao rezultat toga što su sovjetske obaveštajne službe dobile crteže za 205 vrsta vojne opreme, posebno za avionske motore za lovce. Ova i druge informacije u jednom trenutku, 1990, objavljene su na osnovu drugih deklasifikovanih dokumenata sovjetskih specijalnih službi.

Pre svega, govorimo o putovanju Mikole Gluščenko na dodeljivanje obaveštajnih podataka Berlinu 1940. godine u cilju organizovanja izložbe umetnosti SSSR-a, koju je posetilo celokupno rukovodstvo Trećeg rajha.

Tu su i informacije o Gluščenkovom prijemu albuma sa Hitlerovim akvarelima iz Ribbentropovih ruku. Nakon što se delegacija vratila u Moskvu, Staljin je želeo da vidi album. U oktobru 1941. Dalja sudbina albuma nije poznata.

Izbor dokumenata u Sektoralnom državnom arhivu SVR Ukrajine završava se nizom izveštaja o posetama umetnika Kijevu 1935-1936. Po povratku iz inostranstva nije mu odmah dozvoljen ulazak u Ukrajinu. Umesto toga, u Moskvi je izdvojena soba od 9 kvadrata u zajedničkom stanu, gde je živeo sa suprugom i sinom.

U maju 1936, iz Moskve je primljen memorandum

U maju 1936. iz Moskve je primljen memorandum o sledećem sadržaju: „26. maja, „Umetnik“ odlazi u Kijev. Jedan od hotela odsešće 28. maja i čekati 12 sati Marijanovića u blizini spomenika Vladimiru. U navedeno vreme, Gluščenko je došao na Vladimirovo brdo, a sastanak je održan. Tokom te komunikacije, prema dokumentima, Čekišti su saznali dosta zanimljivih informacija o samom umetniku, njegovoj rezidenciji u inostranstvu, kontaktima, o kojima centralni obaveštajni aparat u Moskvi nije smatrao neophodnim informisanje Kijeva. I na kraju sastanka, odveden je pod nadzor spoljnog tima za nadzor i izveštavao o svim njegovim kretanjima i sastancima.

Arhivski dokumenti su govorili mnogo zanimljivih stvari o umetniku. Istovremeno, mnoge stranice i dalje ostaju neobjašnjive. Radi se, naročito, o sudbini umetnikovih dela.

O slikama i novcu

Prema raznim izvorima, Gluščenko je stvorio više od 10 hiljada radova u svom životu. Ipak, sudbina velikog broja radova nije poznata. Neposredno pre smrti, umetnik je izabrao oko 250 slika napravljenih pedesetih godina prošlog veka u stilu socijalističkog realizma, i hteo je da ih spali. Međutim, kasnije su pronađeni u njegovoj radionici, a Ministarstvo kulture ukrajinskog SSR-a prebacilo ih je na skladištenje u muzeje, ali bez prava na izlaganje. Pored toga, umetnikova udovica je 1978.

Na određeni način, dokumenti iz arhivskih obaveštajnih fondova mogu da rasvetle sudbinu nekih radova. Detaljno poznanstvo sa ovim dokumentima ukazuje na to da je tridesetih godina Mikola Gluščenko često slao svoja dela iz Pariza u Karkiv da učestvuju na izložbama. On je takođe izvršio naređenja izdavača. Samo deo dela je vraćen umetniku. Da bi se saznala sudbina drugih, prepiska se odugovlačila godinama.

Na primer, u jednom pismu Gluščenku, zaposlenom u Narodnom komesarijatu za obrazovanje (Narodni komesar za obrazovanje) Nikolaj Lebed je napisao: „Ja ću uzeti barbus, ako ne budem mogao da ga prodam – prebaciću ga u Nacionalnu akademiju nauka. umetnička galerija“.

U potragu za slikama i naknadama učestvovali su i pripadnici obezbeđenja. U jednom od dokumenata iz Moskve upućenih šefu Ministarstva spoljnih poslova UDB-a NKVD ukrajinskog SSR-a od 21. oktobra 1934. godine navedeno je: „Narodni komesarijat obrazovanja ukrajinskog SSR-a duguje „Umetniku“ 1.500 rubalja. Tim povodom Narodni komesar za obrazovanje (umetnički sektor) ima brojna pisma „Umetnika“, koji traži sredstva koja su mu dodeljena da bi je dao majci… Rešite ovaj problem onako kako je neophodno za normalne interakcije sa izvorom.“.

„More uveče“, 1977

U odgovoru je rečeno da je veoma teško otkriti ovo pitanje, jer je rukovodstvo Upr-aPodsticanje umetnosti Narodnog komesarijata za obrazovanje se potpuno promenilo „kao rezultat čišćenja nacionalističkih elemenata i niko od novih lidera ove kancelarije nema pojma kako su sprovedeni kontakti sa imigrantskim umetnicima.“ Uhapšen i osuđen na duži rok zatvora i radnik ovog odeljenja, Svon.

Naknadno je još uvek bilo moguće pronaći spiskove Gluščenkovih slika, koje su izložene na četvrtoj (1930-1931) i petoj (1932-1933) sveukrajinskih umetničkih izložbi. Kada su u pitanju pojedinačne slike, u dokumentima se ističe da one nisu prihvaćene za petu izložbu kao nacionalističke i da se njihova imena još uvek razjašnjavaju. Zabeleženo je da su slike pohavarene u arhivi Narodnog komesarijata za obrazovanje i da mogu biti vraćene njihovom vlasniku. Istovremeno, konstatovano je da nije bilo moguće naći bilo kakve sporazume sa Gluščenkom, kako ne bi bilo isplata za njega. Šta se posle desilo sa ovim slikama nije poznato. Arhivski dokumenti ne daju odgovor na ovo. Misteriozna je priča o određenoj slici Van Goga, za koju je navodno zatraženo da je na jednu od izložbi pošalje zaposleni u Narodnom komesarijatu za obrazovanje. „Opet te podsećam na Van Goga – sada moraš da ga dobiješ bez greške““ – navodi se u jednom od pisama Gluščenku od 4. juna 1933. godine.

Gluščenko je takođe dobio naređenje od izdavača da ilustruje knjige. Prema jednoj od ovih naredbi, on je napravio ilustracije za izdanje knjige Mikola Gogolja na ukrajinskom jeziku „Mrtve duše“ i radovao se prijemu autorskih kopija. Međutim, štampanje knjige je otkazano zbog činjenice da je „prevod iskrivljen i da nije pogodan“. U dokumentima piše da „prevod je napravila štetočina iz SVU Efremov“.

Radi se o Serhiju Efremovu, ukrajinskom književnom kritičaru, književnom istoričaru, akademiku Ukrajinske akademije nauka od 1919. godine, potisnutom 1930. godine kao rezultat procesa Unije za oslobođenje Ukrajine (SVU) koji su izmislile sovjetske vlasti.

Od ilustracija Mikole Gluščenko do „Mrtve duše“

Stoga je, zahvaljujući ovim dokumentima, otkrivena još jedna misterija iz arhivskih fondova obaveštajnih podataka. U Kijevu je, povodom 200 godina od rođenja Mikole Gogolj, u jednoj od galerija organizovana izložba crteža Mikole Gluščenko „Mrtve duše“ iz zbirke kijevskih kolekcionara umetničkog kritičara Oleksandr Breja. Na izložbi su predstavljena ukupno 32 grafička rada. Oиigledno je da su bili spremni za štampanje. Zahvaljujući dokumentima, postalo je poznato zašto knjiga nikada nije objavljena.

Uprkos činjenici da knjiga nije štampana, novac za ilustracije pripisan je umetniku. U jednom od pisama ponudili su im da ih plate kada se vrati u Ukrajinu kako bi mogao da potroši na aranžman na novom mestu.

Gluščenko je uspeo da se vrati u Ukrajinu 1944. Živeo je u Kijevu do svoje smrti 1977.

Na glavnoj fotografiji: „Dnipro kod Kijeva“, 1956