Avganistanska tema više od mesec dana nije napuštala naslovne strane svetskih medija. I, najverovatnije, neće uskoro izbledeti u pozadini. Teško je zaboraviti snimak smelih talibana koji se razmeću zarobljenim američkim oružjem, a još više snimak haosa na aerodromu Hamid Karzai Kabul, gde su ljudi bili spremni da rizikuju sopstvene živote samo da bi pobegli iz zemlje koju su zarobili talibani.
U Ukrajini je reč „Avganistan“ postala haos u poslednjoj deceniji SSSR-a. Predstavnici moje generacije savršeno se sećaju kako je ova reč buknula u našem svakodnevnom stagnirajućem socijalističkom životu vihorom. Neko je to izgovorio sa užasom, neko sa ponosom, neko sa nadom. Da, bilo je i onih koji su želeli da idu u taj rat: iz vojno-romantičnih ili čisto pragmatičnih razloga. Neko je, podlegavši sovjetskoj propagandi, nastojao da postane heroj, da prekrije svoje ime slavom. Neko je razumeo da će ratni veterani u Avganistanu dobiti znatne privilegije, posebno za prijem na univerzitete. Čak bi i legalni mogao da uđe bez konkursa. Niko se nije usudio da protera veterane iz instituta zbog akademskog uspeha ili pijanog razvrata. Za „Avganistance“ zakoni nisu napisani.
Tih dana je bilo teško pronaći osobu, porodicu, koja neće biti pogođena invazijom sovjetske vojske u Avganistanu. Neko je izvršio „međunarodni dug“, neko je sreo kovčege sa cinkom ili osakaćenim rođakom.
Crni dani su poиeli za studente. Od vojske više nije bilo odlaganja, oduzeti su posle prve ili druge godine, ne dozvoljavajući im da prođu vojno odeljenje i dobiju oficirski čin. Svi su bili veslani, ni ravna stopala, bolesti srca ili gastrike, kao i još 90 odsto bolesti za koje su regruti prethodno dobili „belu kartu“ od službe. Zbog toga je bilo gotovo nemoguće „odbiti se nazad“.
Zvanična potrošnja samo na avganistanski rat iznosila je 5 milijardi rubalja godišnje. Zapravo, tajni i indirektni troškovi su bili mnogo veći.
Negativan stav društva, odvajanje mladih ljudi od posla i studiranje, i pomahnitali finansijski rashodi na kraju su učinili svoj posao u ubrzavanju kolapsa Sovjetskog Saveza.
I sada neki ruski analitičari pokušavaju da nametnu „avganistanski“ scenario za SSSR na američkom tlu. Oni kažu da su Sjedinjene Države i njeni saveznici uložili bilione dolara u Avganistan, tamo vozili mnogo oružja, obučavali vojsku 20 godina i sprovodili razne obrazovne, medicinske i infrastrukturne projekte. I sve je uzalud. Stoga je donet zaključak: avganistanski poraz Sjedinjenih Država dovesti će do kolapsa same zemlje, kao što se desilo sa SSSR-om. Štaviše, nemogućnost celog zapadnog sveta da demokratizuje jednu zemlju ukazuje na njenu krajnju slabost, predviđa nagli pad.
Zanimljivo je da njihove ukrajinske kolege takođe pevaju zajedno sa ruskim međunarodnim ekspertima. I ovde se ne radi o stručnjacima za kauč, već o naslovljenim političkim naučnicima. Na primer, pisac, politički analitičar, kandidat političkih nauka Sergej Postolovski u kolumni na sajtu časopisa „NV“ navodi:
„Ono što je važno je da su sada Sjedinjene Države zamršene protivrečnostima, unutrašnjim sukobima i nerazumevanjem kuda dalje. Takođe je važno da mnoge zemlje sada gledaju u Vašington i same takođe ne razumeju šta dalje. Apatija i neizvesnost su ono što prati svakodnevni život demokratskih zemalja danas.
A istovremeno, diktature i autokrate našeg vremena nastavljaju napred bez ikakve sumnje. I to je signal ne samo za SAD, već i za demokratiju uopšte. Na kraju svega, može se desiti da za deset godina „američki domino efekat“ dovede do toga da autokratija ili „prosvećena diktatura“ pobede demokratiju, jer će ona biti efikasnija u ekonomskom smislu i pitanju socijalne zaštite građana.
Na kraju, ništa novo, za toliko puta mnoštvo politikologa, naučnika iz kulture, filozofi su najavili smrt zapadne civilizacije. Čak i iz kultne knjige „Sumrak Evrope“ Osvalda Spenglera, napisane pod utiskom Prvog svetskog rata. A onda se ispostavilo da je „vest o smrti bila preuranjena“, jer zapadni svet nastavlja da živi, napreduje i čak ostaje u globalnoj avangardi.
Zašto povlačenje američkih trupa iz Avganistana nikako nije poraz SAD u ratu, naša publikacija je već pisala, dajući argumente koji bi trebalo da budu sapienti je sedeo. Dakle, mnoge je uplašio snimak haosa na aerodromu u Kabulu. Zaista, toga nije bilo tokom povlačenja sovjetskih trupa iz Avganistana 1989. Ali da li to ukazuje na superiornost SSSR-a nad SJEDINJENIM Državama Države? Nikako. Jer tada, pre 32 godine, čak ni oni Avganistanci koji su sarađivali sa okupacionim snagama nisu se trudili da uđu u sovjetski raj. Ali sada teže Americi. Da, i toliko da su spremni da se drћe opreme za sletanje aviona, da odu u SAD ili umru.
Ali hajde da se udaljimo od Zapada i obratimo pažnju na Ukrajinu i posledice po to kraj avganistanske kampanje. Evo već pomenutog Sergeja Postolovskog piše:
„Bajdenova izjava bi trebalo da ubrza bogojavljenje u Ukrajini. Moramo razumeti da sada, sigurno, Sjedinjene Države neće poslati nijednog vojnika da umre u ukrajinskom Donbasu. Verovatnoća plana za uvođenje mirovnih snaga je takođe smanjena, a ako se takav plan uvede, onda tek kada Ukrajina sprovede „Štajnmajer formulu“ i podleže učešću ruskog kontingenta u mirovnoj misiji u Donbasu. Da li je to korisno za nas? Pitanje je retoričko.“
Ovo je apel američkog predsednika Džoa Bajdena naciji u vezi sa povlačenjem trupa iz Avganistana. Vredi obratiti bližu pažnju na jedan pasus iz ovog govora:
„Odluka o Avganistanu nije samo o Avganistanu. Govorimo o kraju ere velikih vojnih operacija za transformaciju drugih zemalja. Sproveli smo protivterorističku misiju u Avganistanu da se borimo protiv terorista i zaustavimo napade. Ali to je pretvoreno u izgradnju nacije, u pokušaj stvaranja demokratskog, kohezivnog i ujedinjenog Avganistana, što nikada nije učinjeno u mnogim vekovima istorije ove zemlje. Napuštanje ovog pogleda na svet i raspoređivanje trupa velikih razmera učiniće nas jačim, efikasnijim i bezbednijim kod kuće.“
Dakle, radi se samo o „kraju ere velikana“ Vojni transformacione operacije drugih zemalja“. Stoga je malo verovatno da će Vašington poslati vojni kontingent u Ukrajinu kako bi zaštitio Ukrajince od ruske agresije. Ali da li je neko stvarno raиunao na to? Da li je to veoma naivan narod.
Međutim, američka administracija ne odbija da pomogne Ukrajini u sprovođenju demokratskih reformi i izgradnji bezbednosnih struktura i u drugim bezbednosnim pitanjima. To je dokazano sporazumima tokom posete ukrajinskog predsednika Volodimajra Zelenskog Sjedinjenim Državama. Konačni memorandum koji su potpisali Zelenski i Bajden jasno beleži namere stranaka da bezbednosnu saradnju dovedu na novi nivo. I imajte na početku da se ne pominje ni „Štajnmajerova formula“ posebno ni Minski sporazumi uopšte.
I u tom kontekstu, povlačenje američkih trupa i saveznika iz Avganistana trebalo bi da bude isključivo za dobrobit Ukrajine. Na kraju, od sada, Zapad neće trošiti sumanute sume na ovu kampanju. A prema rečima eksperata, samo Sjedinjene Države su trošile oko 300 miliona dolara dnevno na avganistanske poslove. Zastrašujuće je čak i zamisliti. Naročito ako pretpostavimo da bi ta sredstva mogla da se iskoriste u Ukrajini. Da, bar desetina njih.
Zapad će se od sada manje fokusirati na region centralne Azije, tako da bi hipotetički više zabrinutosti moglo da se pokaže Ukrajini. Hoće li hteti? Moram to da uradim. Posebno Sjedinjenim Državama, jer je aktuelnoj administraciji Bele kuće očajnički potrebna neka vrsta istorije spoljnopolitičkog uspeha u odnosu na pozadinu nezadovoljstva američkih građana „avganistanskim porazom“. Ukrajina je veoma vezana za takvu ulogu. Nadajmo se najboljem.
